Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

160 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАЋРУГА.

Имала је своју кућицу: на горњем боју бјеху два. прегратка, у једном разбој, у другом ложница, њена. и кћери јој Јеле. -

Удова бјеше стасита, снажна жена од четрде-

сет и двије и три године, црнијех очију и косе, бјелолика, природно достојанствена. Имађаше 060бито лијепа уста и врат. Јела, растом и држањем личаше на матер, а лица бјеше неправилна.

Обје та дочекаше, као два знака питања. Шта то значи, толико јело и пиће куда тог

Антун нареди цури да оструже срделе, па. кад се она врати, започе причање. Започе из почетка, давши и почетку почетак, причајући шта је мислио и радио у зору, кад устаде. Уживао је посматрајући на њиховим лицима тратове својих ријечи! Па заврши:

— Ето вам шта је јутрос било и како је било. а. хоће ли Бог дати да се ово обистини, онда ћемо одмах удати Јелу! Даће стрико мало прћије! У добру је лако бити добар!...

Равумије се, да је сав Ребеник говорио о необичном догађају! Разумије се, да је било и зависти и досјетака, на примјер: како ће рум и вино по скупити!

Брујао је Ребеник њеколико дана, али Антуна нигдје не бјеше видјети; по цио дан рибао је на. пучини са рођаком Јосипом, докле га суд не позва.

Најпослије, двадесетог дана, претур позва сви“ јех петнаест Беркаса. Лако је било утврдити да је Антун Беркас, квондам Петар, најстарији од свих Беркаса, те да бе он, према завјештају Ивана · ЂБеркаса, који је умро у граду Лими (Перу, Америка), до краја свога живота уживати доходак од дванаест тисућа долара, а послије његове смрти, то ће право пријећи на најстаријег Беркаса, и та но ће бивати докле у Ребенику буде Беркаса. На-

кон часа, изиђоше из суднице џокуњени, а веселого

Антуна дочекаше другови факини са: живио шјорАнтун! а

права гозба: Ол.