Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ХН

чак и полуречима. Матавуљ не објашњава много, најсуптилнију примедбу он учини са мало речи. У томе је, да употреби једну туђу фразу, његова „простота, сложенога“.

Уосталом, не треба мислити да је то ситна, ствар. стварати живе и уочљиве људе, како их у животу гледамо, па ма ти људи и не били неки сложени карактери, неки „теореми који се крећу“. Ударати обележје живота фиктивним створовима, није посао за свакога. Отварати живе сељаке, то захтева много више талента, него ли описивати филозофе који личе на лутке. Приповедач Матавуљ није, додуше, ишао затим да кров своја дела шири богана како велике идеје, али је — то му свак признати мора био један оштар посматрач народног живота, па и скромне поезије малих средина, коју је гдекад знао да прикаске са ретком топлином. и оном својом фином иронијом, у којој понекад има толико сјаја и толико лепоте!

Кад га објективно осмотримо, овај српски писац, није припадао никаквој литерарној школи, и ако је међу великим мајсторима, приповетке и романа. имао више угледника. Добар познавалац модерних језика и литература, нарочито романских народа, он је код њих узајмљивао само брус, да на њему изоштри свој књижевнички алат. Његове приповетке, према, томе, дају импресију творевина човека широких погледа, који је пропутовао, уздуж и унакрст, по целом духовном свету и који националне особине својих земљака посматра или благом иронијом, или тихом самилошћу. Зато те приповетке и чине утисак више разумних него афективних творевина, док је у њима увек стално и рељефно само једно: непосредност импресије и уметничка дотераност стила.

Као стилист је Матавуљ прост, недекоративан, и у његовој прози нема трага о оном што Французи назваше _„естицте атизје“. Његова је фраза једра» проста, природна, са неким нарочитим, својенародским обележјем, које јој даје особиту физиономију и особиту драж. Он не воли придев придева ради,