Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ХМ

и начелно бежи од фразерства које је самом себи циљ. Па опет је он богатством језика одскакао од свију наших приповедача, и тако владао српском синтаксом, да је помоћу тих средстава постизавао највеће стилске ефекте и своју прозу стално подмлађивао. џ

Довде о Матавуљу књижевнику и приповедачу.

А Матавуљ човек“

По моме мишљењу, његова дела, су најбоље огледало његове душе — само треба знати из њих читати. Ми који смо га познавали лично, памтићемо га, као човека докле год нас памћење буде уопште служило. Ко се, ма и једном у животу, с њим састао и поразговорио, није могао да га не заволи, јер га је сместа очарала његова привлачна особа и топлина, његове речи. Јест, Матавуљ је, као мало ко, умео да разговара и живом речју прича, а та је реч била тако живописна да су, као што вели један његов интиман зналац, „многи били у двоумици чему да даду првенство, његовом писменом или усменом приповедању .)

Али Матавуљ није био уметник само на перу и речи; он је био велики мајстор и у оцењивању живих људи и у мудром проживљавању својих дана. Да је случајно свој век проживео у Паризу ХУШ столећа, он би се вероватно кретао у друштву Грима и Холбаха, а то значи да-би припадао елити оног отмено скептичног времена. И ја могу лако да појмим како је он — као скроман сеоски учитељ у далматинском загорју — могао да постане омиљени гост једног богатог спахије и своје врсте филозофа, као што беше гроф Илија Јанковић, и да на Цетињу привуче на себе пажњу оног лилипутског двора и убрво постане учитељем наследника престола. Матавуљ је од природе био човек врло бистар, а имао је нарав гипку и прилагодљиву. Он је нове људе

1) Види чланак Милана Савића приликом Матавуљеве смрти, у „Летопису Мат. Српске“ бр. 249 од 1908 год.

~~~

ин“ њи