Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ХМ

врло брзо прозрео и по заслузи оценио, и тек тада би. с њима ступио у ближе односе, или се од њих сасвим удаљио.

Своје прво познанство с Матавуљем учинио сам још као момак од шеснаест година. одмах после њетовог доласка у Херцег-Нови, где је Симо 1874 год., како већ казах, постављен за учитеља италијанског језика. на школи наутичкој, где је у то доба био наставник и др. Милан Јовановић „Бомбајски. Природна спона нашем тадашњем зближењу и друговању био је заједнички пријатељ Томо К. Поповић, Матавуљев ранији друг у задарској учитељској школи и потоњи писац лепих историјских монографија. о свом родном месту. Поповић, који је и сам примерно србовао и чезнуо за српском књигом, одведе ме једног дана после подне к свом пријатељу и саучеснику, ког затекосмо у градини за школом где се вежба, на паралелкама, „да би протегао мишиће“. Јер треба знати да је Симо, каогод и његов доцнији побратим Лаза Костић, био страствен гимнастичар и фанатичан пешак, који је живо пропагисао кретање на, отвореном ваздуху и дуге шетње, или боље маршеве, по слободним пољима.

Као да га сад гледам како се спуштао са паралелки, те нам жустрим кораком хита у сусрет, извињавајући се што нас дочекује онако у неглижеу. Затим ће викнути фамулуса да нам зготови кафу, па, нас одведе у библиотеку завода. Сећам се да ми том приликом показа у једном рафу потпуну збирку старог Орпско-далматинског Магазина и један лепо повезан екземплар Хамерове Историје османског царства, што је истом био почео да чита. Пошто нам је љубав за књигу била заједничка, то смо се од тога часа врло често састајали било у кафани, било у читаоници или на шетњи, и кад би се год састали, разговор се увек врзао око народних питања и књижевности.

Матавуљ је у то доба био навршио тек своју двадесетдругу годину. Омален растом, јаке грађе, кестењасте косе, пократких нариђих брчића, са би-