Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ХМ

јелим пуначким образима и умереним,- сасвим правилним носом, имао је он сва спољашња. својства с којима се задобија туђа симпатија. Мени се пак нарочито допадао његов јасни, чисти, јаки глас, и онај разговетни и убедљиви начин разложења. Ко је Симу и само једном у животу чуо говорити, признаће ми без по муке да је у њега моћ испољавања. била заиста изванредна.

Споменуо сам навише његову велику љубав за. пешачење. Он је збиља у стању био да сав боговетни дан каса, а да не осети ни најмањег умора. То нас је понекад доводило међу собом у несклад, јер ја хоћу да прекинем шетњу баш онда, кад он у њој највише ужива. Но најзад би Матавуљ, као добар адвокат својих ногу, однео опет победу; или, боље рећи, однела би је његова пријатна, увек са оригиналним налазима зачињена конверзација. На тим дугим шетњама он би обично у пријатељском, ничим не женираном разговору. давао маха оној својој лознатој, делимично прирођеној а делимично у слободним далматинским планинама присвојеној речитости, која је склона. била да свакој работи и свакој појави истиче понајрађе страну комичну. Боже, да чудних ли прича! Беху то настрани, понајвише шаљиви, раблезијског кроја доживљаји, његови или туђи, свеједно, но који бејаху прошли кроз његову машту, и сада излажаху у кићеном руху народног говора. Ко је Матавуља, у његовим зрелијим годинама, макар и једанпут чуо причати, моћи ће да се домисли каква је то силна бујица морала бити тек у оним младим и малко тартаренским годинама његова живота!

Последње године свога века провео је Матавуљ у Београду, где се беше коначно настанио. Његови београдски пријатељи су високо ценили красне 0с0- бине његова духа, које су га толико узносиле над његовим књижевним друговима. Матавуљ је страсно волео да путује, те је са својом женом сваке године ишао у свет „да сабира упечатке“. Они тако пропутоваше Немачку, Јужну Француску, Италију,

УДАРИТИ

Ји.