Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља
М
ПОВАРЕТА. Е 179
— Бог с тобом, јадно дите! Осим мене, нико ниј зна да си је изабра, па ни она, поварета, ниј то слутила!
— Јој!... А ти, ма, је си ли ишла код поварете Јој поварета моја, ниј знала да сам јој душу да,
а ја сам о њој увик мислија на мору! Ево, ја сам јој јуче у граду купија и виру, ево на!
И уставши, извади из шпага кутију са златном бурмом, те је предаде матери.
Па. опет сједе јецајући:
= Јој, ма, ја ћу умрити!
Уба | стави бурму у свој дубоки шпаг од сукње и рече: „Јеси ли ти кршћанин, или си жудија. поста; Хоћеш ли против Бога... Хајд. сад ће наши доћ! Срамота би била, да се дозна. зашто тужиш, јер ниси поварету испросија, нити се зна да ви то мислија, кад се из војске вратити! Реци јој розарије за душу и хајд!...
Она, узе суд с водом, те га поли, а он опра, мало руке и очи, па изађе погружен и поведе сестру истим путем куда, бјеше дошао.
Залече пристаниште загушено гајетама и проглушено грајом и њакањем магараца. Јер свака крапњанска гајета, (барка. која хвата више од тоне и којој је предњи дио покривен) носи на, крову по једнога, магарца, натоварена, дрвима.
Срце му се стеже кад у првом реду видје оца. Маричина, Матију Танфару, са црном капицом, и двије кћери његове, са прним повезачицама. дабоље га јаче што га једна од њих познаде и рече: „Ено солдата! А, то је Јурета тете Луце!...“
То бјеше Паве Танфара, средња сестра Маричина, много налик на њу.
Пошто су сви забављени били извлачењем матараца, мало ко сврати пажњу на њега; али он ле-, тимично преброја све Лукешиће, Јаране, Танфаре, Пребанде и Јураге, и сву њихову чељад и сав њихов подмладак, те му дође да гласно зајаока и нариче: „А. ди си, најлишти цвите крапљански, Марице 'Тан-
125
~