Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

180 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

фарице! А ди је тебе из башћине, да чујем сребрн "тласић твој, да видим вити стас твој, и оне црне очи, и оно било лице!“

Марко Лукешић везивао је гајету, кад му син стаде иза леђа. Стари сух, чврст човјек од четрдесет и пет година, вукао је за оглав њихова. магарца Рижана, а Миш га је гурао у сапи. Узалуд је Јоји понављала: „доша, је Јурета, ево га! — њих двојица, не осврнуше се, докле Рижан под бременом не искочи на обалу. Тада Миш, живолазан младићак од шеснаест година, загрли брата. а Марко само се рукова, с Јуретом, рекавши:

— Еј, по бога, импровижада (изненађење). А како сиг

— А добро сам, ћа! одговори Јурета. А Миш нареста 2 |

— А ка зла трава!... вели стари, па запаљеном кресавицом најприје освијетли лице Јуретино, па припали лулицу. Пошто одби њеколико димова, стави руку на раме Јуретино:

— А канда си пуно патија

— А вашто, ћаг

— А. зато што си пуно блид и очи су ти црљене! А мени је река Јурага, који је приј шест недиља, приј тебе доша из марине, да си здрав!

— Па, нисам пуно здрав од јучер.

Џочеше пролазити мимо њих сељани, те и кров мрак његово мрнарско одијело привлачаше погледе. Зачуше се узвици и питања: „А је ли то твој Јурета2... А је ли то наш Јуретаг Ола Јури!“

Иначе не бјеше обичај Марков, да се тиска путањом. То је знао и стари Рижан, те кад се гомила. удаљи, он пође сам.

Јоји и Миш узеше брата за руке, а ћа, грипкајући камишић, поче сину причати о љетини, о _ радовима, о трошковима и о свакој ситнипи те врсте, која се десила за двадесет и пет мјесеца његова одсуства. Луца их дочека пред кућом. На клупи бјеше земљани умиваоник п убрус. Дјеца одведоше Рижа-

ВИЛИС ДАН