Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

220 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

са госпођицом Аном, — јер се већ знало, да свраћа У кућу, да лијечи матер и поњекад да их обје прати у пркву!....

Њеколико дана пред Божић вријеме се поправи, настаде „бабје љето, те једнога дана могасмо учинити излет. У тој прилици увјерисмо се, да је доктор знатно напредовао у милости лијепе дјевојке. Она га је сваког часа зивкала, те за ово, те за оно, а он је једнако имао чувиду хладна и учтива. човјека, али би се ипак на тој чувиди почешће опазило трзање и промјена боје. Ана га гледаше право у очи, често извјештаченом умиљатошћу, као да га сажаљева и у исто вријеме храбри, као да му товори: „лао ми те што страдаш, али ко зна“ могло би бити да ти то буде и накнађено!...“

Њеколико дана послије тога, дође доктор као обично у кафану, али необично добро расположен. "За вријеме наше партије он је пјевушио, добацивао досјетке, пријатељски задиркивао околне, који се. као свагда, наврсташе око биљара. Послије игре. доктор ме позва у шетњу, с њеким изразом на лицу, који као да је значио: „Има велика новост. И заиста одмах вапоче:

— Знате ли шта је новог

— Да чујем! рекох, а помислих у себи: Доиста ће ми саопштити да се вјерио са племићком!

— Новост је та. — идем да божићујем у село. код својих!

Рекох немарно:

— Па то ће бити лијепо!

— Нијесам видио своје, осим Борила, ово је пета, година! А“ чујем да је стара болешљива, а. имам и њеког посла у селу! Елем, све је то за вас споредно, а главно је да вас позивљем као свога госта!

Тада се баш зачудих, јер нл по чему не могох се надати такоме знаку пријатељства. Доктор ме узе под руку и настави:

= Вјерујте, учинићете ми пријатељску љубав. а, надам се, и себи велико задовољство, јер и ви сте сељачко дијете. ЈТрво и прво, провозаћемо се