Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

222 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

пала. Да је планинац, познавало се на први мах по говору и изговору. а знало се да је православни и да свесно држи бескрајне постове.

Кад му се примакох, започех:

— Шта је, Јусуфе, болан чоче“ Куда се то спремаш по злу времену, које ево пријети. Кога ћеш то да возиш и куда“

Јусуф се трже као иза сна, јер дотле бјеше бленуо у њешто. И одговори:

— А дотура возићу!

— Кога дотура, болан; Имамо их у Ребенику три, вала, Богу!

— А дотура Патка! измаче се Јусуфу, па га спопаде такав смијех, да се тресао од главе до пете.

— А тако, Јусуфе, је лиг А Бог ти и божја вјера, казаћу ја господину дотуру како га ти то зовеш, па да видим шта ће бити због тога; да Видиш, када те онај лав шчепа у своје канџе, па те свега измрмољи као крумпијер!

На то Јусуфа спопаде јачи смијех.

— А куда ће дотур“ Путује ли сам“

— А што питаш, кад знаш, кад ћеш и ти с њим! вели припрости Јусуф.

У томе стиже Ивановић, обучен као да се спрема у Оибирију, са шубаром, бундом и у чизмама. Бјеше добре воље. Започе:

— По свој прилици, спрема се снијег, а то је добро, јер паши сељаци не маре ведар Божић. Кажу: „Сачувај нас, Боже, ведра Божића и облачна Ђурђева дне. Сад, ако им донесемо снијег у Голубац, рећи ће се да смо срећни гости... Што си, Јусуфе, тако зинуо пут мене, као да се спремаш да ме прождереш“

Ја ко велим, господине, све је тако, кошто рече! Знаш ти и то, вјере ми!

— Хајд! СОједајте! Гјерај!

Посједасмо. Јусуф се прекрсти, па ошину коње.

(Ојеверац нам духаше у лице. По цести, која се већ од града пење, па даље. по виноградима 2