Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ДОКТОР ИВАНОВИЋ 5 929

мичу. Држао сам у руди часовник и свакога тренутка кресао жигицама; чинило ми бе да се сказаљке не мичу! =

Јусуф се окрену и рече њешто, а ја му викнух:

— Не осврћи се, не говори, молим те, него гледај пред коње и са стране, нећеш ли угледати дотура!... Вичи га по имену!

Јусуф стаде викати кроз мећаву:

— Дотуре-е-е! Дотуре-е-е! Е, има ли кога на путу г... Дотуре-е-е!.. - |

— Шта да радим, ако га не нађемо!; питах се у очајању... Ако је од страха и умора пао у несви- | јест, те га затрпао снијег! -

Јусуф непрестано шибаше и дозиваше. У њеки мах кола стадоше и Јусуф скочи с њих, викнув:

— „Ево га!“

Скочих и ја.

Доктор у снијегу до кољена, погурен, ослоњен објема рукама на штап, стајао је па цести.

— Дотуре!.. Докторе!.. повикасмо оба у један глас, па га узесмо међу се под руке и доведосмо.;до кола. Јусуф ишчуша из позадине руковијет сијена, те му обриса хаљине и помогосмо му да се попне. Ивановић је, дршћући ужасно, нагло дихао. Јусуф ишчупа још сијена, којим истрља коње. Истом, пошто се одмакосмо, доктор шапну:

— Какав доживљај! Шта кажете, 412

— Ви сте љути“ додаде, пошто не прихватих ријеч. Препали сте се јаког

= Не, колико ви, заиста! рекох најпослије.

— Откуда сам, врага, могао знати, да су Размановићи ту, на Коњевици, па држе крчму Јусуф је то могао знати!

— Ако је Јусуф то знао, није могао слутити да ви дугујете Размановићу за част његове сестрез ____Ја постадох крут, а он с муком изговараше ријечи, што сам приписивао уврујаности.

— А ви то вјерујете% запита он још лаганије.

— Не потрза се нож низашто, послије пет година! 5