Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

230 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

— Хоћете ли ми испричати све што је било;

Испричах му све редом што се у крчми дешавало и говорило, сваку ријеч, сваки покрет. Говорах лагано, усиљавајући се, али хтједох да чује све потанкости. За вријеме мога говора, он је јечао, лагано, савлађујући се. Кад еврших, он прихвати:

= Гријех младости, а... најпослије и није, јер је Анђуша била свачија!

= Не вјерујем! оте ми се сама ријеч.

— Пардон, господине...

Одмах доктор јекну гласније. Из даљине се зачуше пуцњи, а назријех и свјетломрцање под брдима. Ваљда је Мали Голубац на помолу. Запитах Јусуфа, а он одврати:

= Јест, ја! Оно сад прилажу бадњаке! И коњи сад сами иду брже, јер слуте да су на домаку!

Занста, несрећне животиње касаху гушећи се. Јусуф поново узе тепати.

Доктор хукну и прошашта:

— Грозпица!.. Јака грозница!

Ну, помислих, јевтино си прошао према ономе што ти се спремало! Одлежаћеш грозницу, па ћеш опет све заборавити!.. Питах се, ко је управо спасао доктора, стари сељак, или ја“ Или оба скупаг Али, ко је од нас двојице већма спријечио несрећу“ Без сумње, да не би мене, Размановић би стигао Ивановића. — Мени је зло!.. Брже! рече он, дишући натлије него дотада.

Кров мрак уђосмо у Мали Голубац. Из кућа се виђаху велики пламенови. Пред једним двориштем угледасмо запаљену буктињу, а према пламену, познадосмо главу круппога Борила. дубљу је држао њеки младић. До њих бјеху двије женске, њека ситна баба и млада, стасита жена. Кад се кола примакоше, гомилица се стаде примицати, а ја брзо искочих и рекох:

— Помозите доктору да сиђе! Разболио се на. путу! Па кров двориште уђох право у просторију при