Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

234 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

— Од кога сте чули“ питам ја.

Жена. се збуни, на намах рече искрено:

— Па... писао нам је!

— Таког Ја мислим, он је највише с тога и дошао овамог ·

— Ваљда, потврди она.

Даљи разговор прекиде нам баба Ивановићка.. ситна старица, жутих образа, необично живих очију. Пошто се поздрависмо, рече:

— Ловро је сав у ватри и тужи се да га пробада у грудима, рано моја! Ма кажите ви мени, је ли се што тужио прије поласкаг

— Ма јест, рекох, не .знајући шта друго да кажем.

— Боже мој, па зашто је онда путовао: Жива сам премрла! Снаха је њешто ружно о њему сањала, — је си ли причала господину“

— Нијесам, мајо, — нијесам имала кад! Ходи, мајо, вечера)! |

— Ја мислим да таке снове, који на зло слуте треба тумачити с противне стране! Тако су стари тумачили. Шта ви мислите, господинег запита баба. сједајући за сто.

— Тако сам и ја слушао, мајко, а ви сељаци то боље знате!

Јусуф и два домаћа момка уђоше, да се грију и да се напију, па увеше претресати питање: је ли прасе печеног Умијешаше се млада домаћица, па п стара. Било је ту доказа „за“ и „против, док најпослије стара ножићем мало распори печеницу, те увјери себе и остале да прасету треба још најмање“ здобра ура ватре.“

Послије тога, било је и мало шале. Старији момак Ивановићев рече Јусуфу:

— Валај, штета за тебе, што се не мрсиш! Омастио би брке!

— Је ли ја, је лиг вапита Јусуф, гледајући онако усплахирено, каошто гледа човјек који се налази у великој недоумици, шта ће да одговори!.. Ја ко: "вељу, ко чуо сам од старијих калуђера. брте си ми: