Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

МА А ит

ДОКТОР ИВАНОВИЋ. 285

мој, да човјек, вели, на путу и у туђој вјери смије премрсити!

Сви се насмијаше, па и стара.

Ја клонух. Умор, јело, пиће, ватра чињаху своје. Слушао сам те разговоре, као да из даљине дотуиру! У томе дође Борило и рече:

— Ловру је све горе! Иди сад ти, Стано, горе: а ти, стара, прилежи.

Али оне обје отидоше.

Онда ће Борило мени.

=— Видим да се једва држите од дријема! Ако заповиједате, хајдемо у камару! Постеља је готова!

Устадох с натегом и рекох, показујући кревет: „Овдје је мени добро!“ Овукох горње хаљине и легох. Осјетих како ме он покри, па онога трена утонух у несвијест, као никада дотле!..

Кад се пробудих, нијесам се могао освијестити. Осјећао сам се добро одморен, али у исти мах веома лијен, у оном блаженом расположењу духа и тијела, како се само млад човјек осјећа, послтје добро заслужена, спавања! Пипам под собом пупеп простирач, под њим слама, над собом потежак вунен покривач! У помрчини, крог њеку пукотину, одсијеваше као прамен свјетлости, као од далека пожара; оадо, са пода, свјетломрцаше пламичак п мирисаше дим; из угла допираше њечије ркаље; на, пољу лајаху пси!.. Па одједном, као што то бпва. све ми изиде пред очи, све, у свима потанкостима, пеобичном брзином!

Питах се: је ли могуће да сам све то доживио за један дан“ Та, чини ми се, да је од онога, разговора са Јусуфом, пред градом, протекло три дана! Јошт се запитах: је ли могуће замислити овако два неједнака брата, онога јунака, припроста, душевпа и поштена, и онога ниткова, себичњака и латжова, у чијој се кожи скупила сва човјечја неваљалства, ове гадости!г Каква је то немила шала Усудоваг Зар не би боље било по наш народ, да остане у мраку незнања него да се од њега одвајају таки синови, који ће му на тај начин ив свијета доно-