Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

936 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

сити тобоже лучу видјела: Да је тај остао пеук, доиста мање би штете од њега могло долазити!...

Напипах жижице, упалих свијећу на столаци. Бјеше пет и по часова. Обукох се по изидох у лвориште, гдје ми величанствен призор заплијени счи! Са средине неба сијао је пун мјесец и раситао злаћану свјетлост по снијежној смралој површини! Кратке и дуге сјенке пружаху се по неизмјерној бијелој равници. Контуре зграда, дрвета, брегова. оштро се оцртаваху према чистини неба. Пијегли тојаху, пси лајаху. различити гласови стоке са свих страна допираху. Ојетих се да освиће. Божић, те, чисто очекивах још да чујем пјесму невидљивог · збора небесника: „Слава на висини Богу, а на земљи мир људима добре воље!“ — А тих људи „добре воље“ свакако бјеше доста у Маломе Голупцу! Сви они тада спаваху, пошто поткријепише душу молитвама и славопојкама маломе Исусу и Његовој ЏПречистој Матери.

Обузе ме језа и отрже ме од божанственог привиђења: Вратих се и сјелох крај огњишта. Пламен лазну и освијетли два дјечака, који спаваху на поњави. Бјеше онај мали пецибрав и други њешто старији. ОСОпаваху дубоко, с уживањем,. каошто је допста спавао мали „пар свјетова“, под окриљем своје мајке и благе стоке, у витлејсмској штали, како доиста не почивају обични цареви земаљски!...

Брава шкргну и уђе Борило, изнурен, блијед, са црним колутовима под очима. Сједе и бризну У плач.

“То ме поврати у збиљу живота, од које се бјех много удаљио. Запитах:

· — Шта је, Борилог

— Зло је! одговори он кроз јецање.. Зли удес! Дошао ми је брат тобоже па божићовање, послије толико времена, а овамо довео га је зтп удес његов! Дошао је да га сахраним!...

— Неће бити тако, човјече! рекох. Пије свака, болест на смрт!