Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

у те

ДОКТОР ИВАНОВИЋ. 287

— Бојим се да ова јест! вели он, гушећи се... Не варају знаци и слутње!... Ви људи од школе не вјерујете у снове, али... Не вјерујете ни у судбину, али... — Њега је стигла! Није крив Размановић, · што га је судба намјестила на Коњевици! трава ме хвата, срце ми се леди, али се бојим божјег прста!... Није већ при свијести!

Устадох натло и рекох:

— Хајдемо горе заједно!

Нађох доктора гдје лежи отворених уста, усијаних и укочених очију, жутих, утонулих образа, тако преображен, да га не би повнао, — да не би могао вјеровати е то може бити да њекодико часова! Дихао је-нагло и, након сваког другог, трећег дихаја, јечао је. „Са стране сјеђаху мати му и снаха, погружене, очајне. Све троје упријеше погледе на моје лице, да би на њему читали утисак:

= Докторе! Докторе! почех га звати.

Болесник скрену малко оне велике, зажарене очи на мене,

— Шта, је, докторег

Једва чујно одговори:

= Е115)“)

Рекох њешто, — изреку њеку храбрења, ватим, повукав домаћина за рукав, изидох из собе.

Борило и стара стигоше“ме на дну стуба. Кад ивидосмо у двориште, обоје ме на један мах питају:

— Шта је оно рекао... Шта јег

— Чујте пријатељи! Овдје треба збиљска и орва помоћ, коју ми нијесмо кадри дати. Требају лијечници! Сад је око шест часова. До девет, могу бити у граду. Одмах ћу потражити и послати вам оба наша стара љекара, који могу бити овдје одмах по подне. Борило, пробуди кочијаша и нареди му ла одмах упрегне!

— Зар на Божић, прије свитања, да ми идеш

"из куће, а дошао си ми у госте!г,.. Питпите докто-

#) Крај.