Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

288 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

рима, па нека. носи Јусуф, па ће бити свеједно, ако је суђено, помоћи ће!

| — Не! рекох одлучно, ја идем... Друго је жива ријеч, а друто је писмо, а у оваквој прилици не можемо се ослонити на Јусуфа! Не задржавај ме, не дангубимо, послушај ти мене!

Баба узвикну:

— Златни мој тосподине, то те Бог учи доиста! Пусти га, Боро, јер он зна шта ради, каоно онај, који је Богу по вољи! –

На то Борило отиде у шталу, баба уђе у кућу. а ја, да ми се живци смире, узех ходати по дворишту. Ј усуф чупав, подбувен, мрзовољан, као човјек који би радо одспавао још два три часа, изведе коње да напоји. Борило који бј јеше за њим изишао, уђе у кућу.

Изненадише ме кавом, што је у оно вријеме била велика ријеткост по нашим селима. Попих двије здјелице. Она два малишана још спаваху. У прегратку дјеца грајаху. Ја сам храбрио матер и сина, како сам најбоље знао. Дадох им ријеч да ћу послати оба старца, пошто, пото! Разумије се, узеће она друга кола.

Поздравих се са старом. Борило ме испрати до кола, носећи вунену шареницу, да поге обавијем. Навукох јаку и натукох капу па одлетјесмо.

Село бјеше будно. По двориштима, пред њима, по путовима, било је чељади и сви нас посматраху са чуђењем. Пошто изидосмо из села, коњи потекоше касом, а Јусуф се обазрије и поче:

= А наш дотур умријеће, а:

То ме немило дирну, те викнух:

— Језик прегриво, да Бог да! Што зло нпроричеш, узмо једна!

Јусуф се нимало не збуни, нити се увриједи, него слегну раменима и вели:

— А, богме, то његови кажу! Па онда, брате мој, није Бог узалуд посло онај сан његовој снаји! Па онда, ако ћемо право, знам и ја њешто!