Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

БОДУЛИЦА

У граду новском има трг — простран већ као пшто су сви тргови у старим градовима; десетак играча могло би ту заврћи коло кад би се свак друти одатле уклонио. Ту је и она прквина из Немањина доба. На њој отрагу њеколико година, бјеше озидана кућа, па се њешто Новљанима свиђе да 060ре кућу а на староме темељу подигну нову цркву. Што мислише, то и... вапочеше, па тако и оставише, па ће тако дочекати и унуке њихове. Владика благослови темељ, зидари подигоше зид, колико би се човјек могао заклонити, а остало... Немојте се томе чудити. Та и Новљани су Срби, а задужбина, Немањина поправља се прилозима!) На десет корака од те грађевине, на рубу трга, заклања поглед на море једна ониска кућа са четири прозора и вратима на облук, обојена зелено. Над вратима пише: „Кафана код веселог мрнара“. Изволте унутра можда нема ђавољег мрнара! — а вријеме је да се одморимо иза овлике трке. Сад, погледајте, може ли се замислити простије крчметине! Десетак облијех, мраморнијех столова, наоколо диван „ала турка“. За тезгом полице пуне свакојаких боца. Међу њима распети Исус Христос и пред њим гори кандило. Два реда под њим „Госпица“ (малена слика богородичина). Пред њом нема свијеће; она је задовољна, са двије ките свјежа цвијећа. У прочељу „Ћесар и Ћесарипа“ раздвојени маснијем огледалом. Наоколо по дуваровима њекажкве голуждраве женетине и један сахат што јако клепеће. Под прљав; лампе жућкасте. У једном стакленом ковчежићу, исред тезге, наслагане посластице, а на заклопцу чу-

27