Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

20 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

чи мачак и облизује се. — Еле права приморска: крчма и ако носи љепше име.

Да ли крчмарица мало зачиња то мјестог

Стасом и обличјем не чини ми се, а чијем друтијем може бити. Е

Она је малена, дежмекаста. Нос јој је кукаст.. очи сијере, али поглед веома жив. Чело јој је пространо и сведено као у каквог грчког мудраца. Чешља се по старом млетачком обичају, бива: косе је равдијелила, по сриједи, па је завила и прилијепила. бунчеле на широке слијепе очи, а дебелу плетеницу бавила на затиљку, па у ту гуку удјенула женски чешајљ. На њој је хаљина и спучени гуњић, око врата рубац а по врх њега златна верижица. Не можеш погодити, какве је боје њено одијело, јер се боја мијења, како свјетлост слабије нли јаче пада на њу. Биће да је њекад било плаво. Тако исто валуду би нагађао, колико је година крчмарици. Од тридесет и четрдесет и пет могао би се човјек уставити на коју му се свиђа, па да мисли е је тако. Било је људи просиједих, који је знадијаху таку кад они бјеху безбрци. Било је жена, већ свекрва, које су се клеле да и не памте кад је Рова дошла у Нови. Тако јој бјеше име, а знало се да бијаше дошљакиња, бодулица, (са њеког острва далматинског). Додуше; то се могло дознати и без причања, јер Роза обично мијешаше бодулске ријечи нако се мучила да говори херцеговачки, а кад би се наједила, онда би затоторокала чисто чакавски, да је нико не могаше равумјети. Имала је и слушкињу, коју гости не зваху друкчије до гусјеница, јер бјеше танка и испредена — готово два пута дужа од. газдарице и ако је била по годинама цурица. Рова. је њу увијек звала: „мала!“. Смијешна бијаше „мала“ у Розиним изношеним хаљинама. Сукња Јој једва покриваше кољена, а рукави једва допираху до мимо лажте, а све се моташе око ње. Уза то бијаше још и прилично тупоглава. |

Ето каква је била крчма „код веселог мрнара, | и крчмарица Роза, с којом ћемо остати до краја ове приче...