Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

БОДУЛИЦА ФЕ

Али као што није злато све што се сја тако ни– је рђа све што наликује на њу. И крчма и крчмарица имаху привлачну снагу, те велику. Судац, начелник, сви чиновници, официри, сви бољи трговци и остали мјештани, па и путници и намјерници — све се то стјецало у Розину крчму. Немојте помислити да у Новом не бјеше на око уреднијих крчама и љешших крчмарица од Розе! Било их је, па. опет све скупа немаху толико муштерија колико сам „Весели мрнар“. Узрока бјеху томе два. Први је, (а није главни), што је човјек код Розе могао наћи да се заложи и да се напије боље но и у једној „оштарији“ у Приморју. 'То ће вам и данас потврдити путници трговачких кућа, који су познати пробирачи, те могу судити о тијем работама. Код „Мрнара' у свако доба врло добре каве, добра, вина, и ракије не лоше. Пиво се точило пред вече, те је редовно пролазила по једна бачвица, празницима и до три, а било је прилика кад је Роза искртмила, и десет судића — што је у малом мјесту, а у Приморју, га приповијест! Врућа јела, а баш добра, у подне и пошто мркне. Осим тога, одличније муштерије: могаху у свако доба послати Рози свјеже рибе да зготови, а није јој требало казивати како ће. Зна се свакој морској риби начин, а зна се кад је којој доба, т. ј. у коме је мјесецу најбоља — то је познато, али никоме ваљда боље но Рози. Осим тога, хоће ли човјек објед јали вечеру напосе, за једнога, или више друга, хоће ли средњу или баш „господни усред Котора! А све тон увијек уредно и чисто: (да, јело јој бјеше чисто) и јевтино, да боље не би могао тражити ни какав размажени празнокесић!

То би, као што видите, било доста да намамљује људе к „Мрнару , али опет вељу, то је споредни узрок, а главни бјеше она иста, настрана Роза, којој нико не бјеше незнан, која је све шалом зачињала, јој не могаше да замјери.

Уђеш. Ако си јој знан, не зове те по имену, него како те она крстила. Колико бјеше гостију, сваки је имао згодан надимак. Ако јој се не деси“