Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

32 > СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

свему. Бјеше то Иван Џиводић, по занату бравар,. а по ћуди ђаво у људској кожи. Он је био њеки далеки род Радулу, те тобожји дјевер Розин. Она га не могаше подносити, нити јој је икада послије мужева, одласка прага прекорацио, а сад иде са Занетом и то право к „Мрнару . Очито је да је црна снаха поручила му да дође. У толико Роза изађе“ од попа; па кад угледа ону двојицу, убрза кораке“ и претече их. Ето их сад све троје у кухињу. Након њеколико, њих два изађоше, а она оста, до поћи скривена.

— Е нијесу чисти посли, али шта може битиг

Сутрадан нема, Розе у кафани, но засио Иван, пребацио ногу про ноге, пуши, испија чашицу једну за другом.

— Камо Роза питају људи гусјеницу.

— Не знам! вели она, и погледа бојажљиво“ Ивана.

Е није никуд никамо, ред је и с њим говорити.

— Је ли болесна“ запишта га неко.

— Она је отишла у Дубровник!

— Роза у Дубровник!

— Да. Да: срете домаћина.

— Да.... да срете домаћина, велиш!; Он долази! Послије двадесет и двије године!...

— Па што! упаде Иван уставши и турив рукеу џепове. Какво је то чудо“ И шта се кога то тиче!

Можете лакше замислити него што би ко умио повједити како тај глас паде у сред мирне варошице. Већ о другом чем не бјеше говора. Долази Радуле и Роза му пошла у сусрет! Након двадесет и двије године!...

Да је ћесар долазио, не би се више народа стекло под градом. Измиљело све да види супруге. Сунце је на заходу. Лађа се помоли иза Оштре, па обрну бок према Новом п устави се, те спусти скелу и путници се прекрцају у лађице, које ће их до-