Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

БОЛУЛИЦА. 32

вести на обалу. Ено излази њеки стари поп, два три мрнара, њеке жене, њеколико војника... још народе а њих није. Камо они: Ено се већ и пошта, предала, ено се дижу љестве, зазвижда, вељи точкови 28клопоташе и лађа, оде.

Не дођоше.

„Па како је то да Роза освану у каваниг Јест Роза је на свом мјесту, њешто мало ведрија, али одиједа као смрт. Олужи живље но обично, говори на претрг: „досли смо нотјас, сухијем, прио Конавља, у кароци. Он је дома. Сад тје дојти. Видитјете га! _ И ништа до толико, и све то исто, па, трља руке и крсти се...

Пред подне бану на врата људина — прави див у сивијем панталонама и широкој жакети. Плећима, би заклонио двојицу, ноге су му као два стуба, а на пократку дебелу врату глава — већ према осталом. Гледа као с планине. Он застаде на вратима, кас нарочито да га се нагледају, па полако, тешки јем корацима, отиде у ћошак. За њим изађе Иван, као миш за слоном. Посједаше. Роза срчано приступи, па гледајући му у бурму на широком прсту, запита, их, хоће ли кафу саму или с млијеком.

— Па дај с млијеком, сангве де дио! затутњи Радул, управ као да из бадња говораше.

Ови га гледају, а он гледа слике по дуваровима, полице, сахат, гледне Розу, па онда обори очи да дохвати цигару, па пошто напуни уста дима и изгдухне. онда опет стане гледати куд и прије, али госте никако. С Иваном је њешто мрмољио, али се није могло разабрати друго до , сангве де дио“. То кан да му бјеше узречица у сваком говору, јер једном рече: „ма врућина ли је овђе, сангве де дио!“

Свакоме чуду брго крај, па и. томе. Гостима се досади, те разметнуше трагове.

Мало помало раскрави се Радул. Већ је засукао рукаве па служи госте. Прича и прича. Није немио, а. не би се рекло да много лаке. Био је у рудницима, био је у трговини, рибар, мрнар, надзорник у великим плантацијама, био је војник у рату ва

6)

Из ТАЗНИЈЕХ КРАЈЕВА