Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

за СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

_ ослобођење робова, и то на измјену час у савезној војсци, а час у јужној, био је... а шта није био, сангве де дио!

Дознало се брзо да је донио њеколико стотина печа (долара), а видјело се одмах, да ће бити прилично уредан, па прилично и радиша.

„Само бозе подрзи вако, па нетје бити лосе!“ товораше Рова, која му се навикла већ десети дан. Чак је примила и његову узречицу, те обоје викаху свакога часа: „сангве де дио!“

Минуше двије године. Један човјек, који је мало након доласка Радулова отишао из Новога, срета. негдје у путу њеког Новљанина и пита газа Рову.

— Она је добро! одговара Новљанин.

— А Радул;

— И он је добро. Има сина!

— Ко има сина, јадан не био!

— Па Радул!

— Са...

— Не, него знаш она... што је зваху Гусјеница. Ђаво би их знао! Он је признао...

— Разумијем све, него ми причај, је ли се Роза. раздвојила се њим“

— Не, богме.

— А је ли Гусјеницу отјерала

—- Не богме. Она то толико што доји дијете.

— Шта хоћеш да кажеш тијем“

— Па мати само што доји дијете, а Роза већ та не диже с крила, осим кад га успава.

— Роза милује то дијете“

— Она се, брате, и не обрће, већ нинашто. Баталила је све и кафану и госте, но се упила у козтиле... Е, сангве де дио! шта ли се још неће догодити на овом шареном свијету!