Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕЛЊИ ВИТЕЗОВИ. 57

То име „И-хан није наше, нити у дијелом Приморју — вјерујте! — бјеше чељадета које га ношаше, осим тога, слуге. Како оно постаде и зашто приону дебељку, на жалост, поред свега нашег савјесног истраживања, не могасмо дознати.

Кад би И-хан чуо тешке кораке низа камене степенице иза зидине, тада би опет скинуо капу. Домало ступи на праг људина широких плећа, у црној закопчаној хаљини, са високим клобуком на глави и тољагом у руци. Томе крупном господину могаше бити преко педесет година. Он ћаше, прекрстив се, мицати отромбољеним обријаним уснама, оставши укрућен толико времена, колико је доста, да га човек утуви: орловски нос, лице широко, крупне јабучице, очи плаве, избуљене, густе обрве састављене. Замисли да је још бркат, па му мјеште лацманског клобука натакни кацигу, мјеште меке црне хаљине, покри му груди тешким оклопом, утури му у десницу високо копље, о лијевој му бедри припаши мач, нека јоште место гаћа навуче плетене хлаче, а место цреваља жуте чизме обује, — онда, брате, ето ти праве слике и прилике једнога од његових предака, који је живио у доба Кулина бана, у Босни поносној. Витез тај, горе у дворници, одвоји се од платна, изађе из златног оквира, па сад полазећи к бану на вијеће, или, можебити, на крваву крајину, препоручује се Богу на своме кућном прагу! — Хоћеш ли другу слику“ Натакни му самур-калтак, обуци му зелену доламу са златнијем китама, припаши му љуту димишћију, а о раме објеси танку латинку, баци га у седло помамну дорину, ето ти друга Омиљанића, Јанковића, Мочивуне,. Накића, Шупуковића и осталијех наших славнијех сердара, који гоњаху кроз Котаре Танковић Османа, Талу Будалину, Удбињане и остале крајишнике. 'Тако ће тај човјек наликовати својим старима из средњега вијека. Али овако, какав је сад, у половини деветнаестог вијека, у лашманској ношњи. са „варићаком“ на глави, то је прости шјор-Иле М-ковић, девети Иле у своме племе-