Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

38 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

ну, ни претпошљедњи огранак „од гране од добра коријена“, како се обично каже у старинским повељама. Како се он често поносио са осам имењака. своје лове, то га иза леђа зваху: „девети или: „девети у плугу.

— Хајдемо, И-хан! — рекне племић.

Старогонче крене побрже, па на њеким вратима повуче за конопац, а на то испане други слуга са. фењером и за њим измиголи нека ситна погурена госпођа, необично дугих обрава.

— Добро јутро, контеша! — назове Девети.

— Добро јутро; конте! — одговори баба и пођу даље.

Често су спомињали давно, срећније вријеме, кад имађаху до десетак другова, своје/врсте у томе јутрењем походу, а сад спала књига на два слова, шретекоше само двије жиже, да навјешћују полазак тоспоштине к раној миси!

За њима пристане гдјекоја баба грађанскога реда, гдјекоји стари умировљени чиновник и старије слушкиње.

Конте, веома побожно, преклечи малу мису у старинскоме манастиру, гдје лежи, дајбуди, педесет костура његовијех предака, гдје има олтара и ико на и драгоцјенијех утвари, што они приложише.

Послије службе, истијем редом, врате се њих двоје. И-хан опет отвори прозоре на приземној соби. Девети, пошто посрче каву у кући, изађе на улицу, те стане одмјеренијем корацима шетати од једнога краја до другога, испред двора.

Ћачићи, водарице, факини, старији тежаци из ваграђа, пролавећи туда, држе се друге стране улице и већина њих поздравља Деветога. Наиђе и старијих попова, чиновника, и од тијех ће готово сваки се уставити да га пита за здравље, да та понуди дуваном за нос. Деси се, бога ми, и друкчије. Деси се да том удицом хита какво бијесно момче тежачко, пак се мимогред навлаш очеше о старога. Други опет гони натоварено магаре, па ће га ошинути, дерући се: — „Љуш! Што си се увлијенио као