Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ 39

девети у плугу! Ар! Арја амо!“ — Девети није простран човјек, нити је спор на језику, те смјеста. тијем бевочницима помилује оца и мајку, а бевочници њему истијем начином спомену све његове старе, чак до времена Кулина бана.

Те ружне појаве бијаху ријетке, али свакога у Бога јутра догађало се нешто, што је конта куд и камо више љутило од тијех простачких увриједа. Ено, улицом нема живе душе, а ипак конте стао и срдито бобоњи у себи и куцка тољагом по калдрми. Шта, јег Ено даље, чак у дну улице, витљају се густи колути дима око главе једног високог господина, који се баш момачким корацима примиче. Мораш се зачудити његовој младалачкој живолазности, кад га изближе посматраш, је је тај дугоња вршњак контов. Риђи му брк, без и једне сиједе, лијепо доликује његовом сухом мушком лицу, али боре око усана п на челу, као и прогушана коса, одавају му вијек. Поглед му је поувдан, али у исто вријеме тај поглед казује да га се ништа не тиче. То је конте Олаво Д. такођер „од гране од добра коријена, барабар са М-вићем. Олаво је био часник у ћесаревој војсци. У мађарској буни, 48-ме године, допане тешке ране, те је морао оставити службу. Живио је приличнијем дохотком свога, имања и мировином. Од рода је имао само двије старе тетке, које с њим живљаху у староме двору. Олаво је под својим кровом ноћивао, свраћао на, објед и вечеру, а све остало вријеме проводио у кавани и шетњи, не вадећи из уста готово никада цигаре. У пркву је ходио само недјељом и о вељим годовима. Био је човјек јуначан, искрен, од ријечи, милостива срца, неотесан и охол, поштован од свакога. Кад се Олаво примаче, Девети избуљи своје орлујске очи пут њега, као да га шћаше прождријети, али војник прође, превирно прчећи усне. Поглед. Деветога као да говораше: „Што ти мене не ноздрављалц, ти скитачу један; __А одговор Олавов као да бјеше: „И ти си ми неки властелин! Џи!“