Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

40 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

— И то је бивало десет година, свакога јутра, кад: не бијаше кише. Додуше, кад се Славо вратио с војне, није се тако понашао према своме другу из детињства, али, наскоро за тијем, стаде му сваким начином показивати да га презире. И то не би због какве заваде међу њима. Славо пак не говораше пред другима о Деветом, ни бијеле, ни црне.

Девети чепукаше горе доље, гледајући у часовник, буљећи на ону страну, од куда изађе Славо. Чим пак. назрије једнога, двојицу, тројицу, гомилу острвљана, он уђе у приземну собу, сједне на диван, натакне црну капицу и почне пребирати бро– јанице.

Јер не може бити да острвљани мимоиђу стари двор М-вића. Њима је улица Ов. Фране само пут к њему, у свако доба године, и онда кад није вријеме јематви, кад. се не треба јављати господину због дохотка. Кад се искрцају са својих бродова, људи и жене из различитијех крајева, зауставе се“ на обали, погледају се бојажљиво и шчињају се једно од другога, докле се гомила не разнови. Тада се једни разиђу које куда за својим послом, а други сви, лагано и ћутке, навру к улици св. Фране. Међу се тешко да завргну разговор, осим испре– киданијех питања и одговора.

Али вриједи мотрити обла, добродушна лица наших острвљана, кад већ стигну пред двор! Надање, страх, притајана срџба, чак и очајање — сва та. осјећања избију. Не прође много времена, а кро– ва отворене прозоре чују се овакви разговори:

=— Шјор конте! Ја сам дужан двиста главнога, а сам платил лани добит; сад ви кажете да је наресло главно! По Бога, как може нарести!2

— Чујеш ти! — одговара крупнијем гласом Девети, Готово увијек почињаше говор са: „чујеш ти“. — Кад већ мислиш да сам те занио, а ти, брате; иди у суд... Не-не-не-не! нећу више ријечи, него иди у суд. Али ћеш се почешати, ја ти дајем ријеч! Ни дана те већ нећу чекати!....

— Ја, по Јевуса, нимам сад добити! — вели)