Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ. 41

други. — Нимам, да ме закољеш! Него вас молим, да ме причекате, доколе ми син пошаје... — Умукни, бештијо! — издере се конте. —

"Зар се људи моле као Исус! Опрости, Боже! — Конте би устао, скинуо дрну капицу, и прекрстио се побожно. — Ма вас молим ка краја нашег, да се притрпите, јербо ће ми син послати пинезди из Америке.

— Чујеш ти, не бих ти вјеровао, да сад издишеш, јер си ме преварио два пута с твојим сином из Америке. Излази!

= Ча ћу несритна, слабишна удова, ако се не смилујеш! — нариче њега жена.

— А што ћу ти, моја драга! Бјеше се пружити колико се можеш покрити. Жао ми те, али ти немогу помоћи...

— Как не мореш, конте свитли, кад...

— Оразуми се, жено, не могу ти ништа, јер су карте стишле даље. својим путем. Не могу ја сада суду варедити да обустави запљену. Иди, добра жено, иди!

Понекад се могло чути и оваквих говора:

— По светота Франу, ком си завитан, дошло ми је да-да-ла. Ах! баш нимаш душе...

Други: Убит ћу се, вирујте, конте, утопит ћу се: Ако вам аиј жал мене, смилујте се мојим сиротама! Трећи: По све свете, ча их је на небесих, узет ћу абоката, тират ћу, до губернадура, до министар, до краја, до јавла у паклу, потрошит ћу све ча имам, али не ће бити на, твоју!..

Али је Девети добро познавао свој народ; знао је да му се не треба бојати њиховијех пријетња, те му је могло бити да, слијеже раменима и да их изгони. Једном само имао је крупна посла са једним тежаком из заграђа, коме такође чуднијем начином парасла бјеше главница дуга. Послије залудне молбе, тежак измахне ножем и би га пробуразио био, да И-хан хитро не устави његову руку. Отада ле