Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

76 | СРИСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

свраћао ка виђенијим тежацима, те даривао жене и дјецу, и да треће зоре опет витезови кренуше на витешки посао.

Ко би достојнијем начином побројао сва њихова,

дјела; Срећом, нашао се човјек, коме то не бјеше

тешко. Послије смрти нашега. пјесника Дон Јосифа

Б., међу његовијем артијама, наћи ће се потпуно

дјело у класичном језику далматинског приморја,

коме је натпис: Писме Ластрице Врту Конта Иле

М-вића ч Илије Булипа, спивапе од Д. Ј. Б.

Остаје нам још да летимице испричамо свршетак витезова.

Смрт их раздвоји у јеку њихове љубави, посли-

је осам година. Најприје понесе Десетога. Било је

овако: У пучини љета, једнога дана врати се ив лова,

овнојен, мртав гладан и жедан, пак се ситан наједе

и напије, пак, не промијенив рубља, отиде с попом на. вечерње молитве, јер је било у очи великог празника. У повратку из манастира, пробадало је Десетота у грудима и плећима, те одмах леже и зако-

врну. Клапио је у грозници три дана; четвртога, се

освијести, али домало опет забунца и издахну.

Илија поста као аветиња, те се потуцао од немила до недрага цијело љето.

Једне вечери пред Лучин — дан, уждио љути приморски сјевер — носи дрвље и камење.

Илија уђе у кавану на обали.

— Дај ракије! — вели. — Новаца нема, него ево ти гуњ.

— Та нећеш голорук по овој студени, убио те

лед! — кажу му.

— Не брините се ва то, сакрамент! Ево гуњ! — и оапши га па тезгу.

Пошто попи четири чашице засопке, изађе, па чврстим кораком: ајнс, цвај, драј, скочи с обале у море. на очиглед многима.

Мрнари ускакалше у бродиће ла та спасу. али га: ралови заклопише.

паанок ари атннн рани