Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ. 75

10 око конта и Булина збијало се и збијало, заглушујући њихову дреку; остали народ моташе се, те свак у чуду пита: што је! Стаде се измишљати: Убио Булин контића!.. Није, него контић њега!... Није, него острвљани убише обојицу!.. И Бог зна шта, јоште и како ћаху свршити витезови, да не дотрчаше стражари, мало касно, по своме обичају.

Десети је опет боловао њеколико дана. Илија да побјесни од љутине и од невоље, те се домисли пл ћуши љекарника „код Спаситеља“, рашта, се одмори у шљепићу, — у својој старој кући.

Многи мишљаху да ће се Десети оканити птица, али кад Булин удеси свога господара, овај се заплака као дијете. даиста чудан случај бјеше, да се њих двојица састану пред градом, у вечерње доба, кад највећма жељковаху један другога! Бјеше већ мркло, а устока витлаше прашином, те сузби шетаче. Илија, сједавши на клупу, протрља крмељаве очи.

= Е, чуш, имењаче, има ли проклетијег народа. од нашега % — поче Десети.

— Шјор конте имењаче, реците правије: има, ли сметенијег човјека од Илије Булинаг Ка-ко-ка-ко то

= Гђе је мени памет да ја вас пратим без оружјаг... Ви машете главом, као тоболе то не би помогло, а% А, опростите... сјетите се кад оло имађах зуб на ваше људе, на И-хана и Туклина, кад но се прогласих да сам се похајдучио... та већ знате! Е, лијепо! Не устаде ли поточ на мене са свију страна, па смједе ли ко примицати се, сакррр...! А мислите да не хоћаху укобати ме, да су смјели Та превластило би брата ми онолико мито што је пудио И-хан! Али: чик му га ко ће на Илију Булина, кад је он оружан, сакрамент!

Ти разлови помјерише контића. Илија још надовеза, како је ружна она шала смутила заградскога, кнеза и све честите домаћине, како су се људи зарекли открити кривце и т. д. Разговор је дуго трајао, а пошљедак би да те вечери Илија прими обилату напојницу — једва већ! — да је сутрадан И-хан