Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ти СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

— На, ево ти још два бановца! — рећи ће контић, а затрепећу му од мила блиједи капци, и 06„лизне се језиком, помишљајући на „поменту са спрженим сјеницама.

— Да — дакле иза градиштаг Џа-па-па до идемо у четвртак, али молим те, прије сунца!...

— Прије зоре сам овђе сакраментхинајн! Од поноћи бићу овђе, аптак! Дашто него: аптак! у четвртак! — Бог с вама!

Докона господа из љекарнице, трговци и занатлије ив дућана и радионица, свако испане пред врата; жене са вједрима на глави и пролазници зауставе се, да гледају имењаке. Многи питају Булина колико је искамчио, а он смагне раменима, као одговара: којешта! зар му ја мамим што!

Него право је казати и у похвалу Булинову, оно што јест. Као што је тај храбри „војник њекада таманио мачкаре Талијанце, тако је сад, под старост, покор чинио од дроздова, чижева, сјеница, вуга, чворака, косова, шева, славуја и осталијех крилатијех непријатеља. Небројене су побједе његове у Талији, а тако исто небројене по околини града Х.

Такође право је напоменути и невоље што витезови заједно поднесоше. Ево њешто:

Једном, о сунчаном заласку, опколи њих двојицу десетак огарснијех људи; па им саставише леђа и опасаше их јаким ужем; за тијем стегоше им мишице, бедра и чланке од ногу; па онда натакоше Илији контеов клобук, а конту Илину капицу; међу леђа њихова усадише тојагу, на којој чучаше ћук; најпослије нагнаше их да ходе. | Булин је вукао краке свога господара; уз команду зликоваца: ајнс! цвај! И тако их изведоше на цесту, пак зликовци попадаше иза међа, те их гађаху земљанијем грудама.

Цестом, као обично, враћаху се тежаци, те старији пролажаху, а младеж гураше двојаке, и све тако, докле их не дотураше пред град, где се око њих склопи градска фукара. Отраховита вика проглуши прве улице, те од свуда потече чељад. Најближе ко-

па она

ИТАН