Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

ПОШЉЕЛЊИ ВИТЕЗОВИ. 5 78

— Чујеш ти! немој се састајати с онијем окламалием — бар по граду немој, корпо дела, мадона! Боже ми прости! -

__— Ај-60-60-6о, па-па-па, не-пе, нијесам га, видио има.... има и не знам кад! — одговори Десети, а попрвени одиста и по дијелом животу, кад тако слаже.

А Илија га чека. „Десети грабећи својим дугим крацима, обрће се свакога трена од страха да папе не „шпија“.

— Бро јутро, шјор конте имењаче! — поздравља га Булин. — Здраво осванули! Спавали добро, ја• Добро, борме, као млад! Јутрос сте добра лица, Бога ми као лилић, као ружа, дивота вас погледати!

— Чу-чу-јеш онај, да-данас нећемо...

— Та знам да нећемо, него ми ви јуче рекосте да вас причекам.

— Ај-бо, нијесам рекао!

— Како!2 Дакле ја лажем, сакраментхинајн!

. Дакле...

— Не-не то, имењаче, него, знаш, папе...

— А што папе;... Већ ми је досмрдио тај ваш пале! Он ме зове да сам окламаш, да сам.

— Ни-ни-није то рекао...

— Није једном, него стотину пута, сакррр...! Али све до једном, докле ми не прекипи, јер ја нијесам измећар, него царски војник, сакррр...!

=— Иди сад, ево ти. нај!..

— Шта: „ево ти на“ Не бих ја из постеље устао за пљеснива два бановца, а камо ли чекао двије уре...

— На, ево ти плета. е немам више у ситно.

— Хајде, узећу и толико, кад већ немате у ситно... Па, кад заповједате, шјор конте имењачег Истесао сам двије нове тољаге за ћукове... Да, паче, јуче сам ходио иза градишта, старијем путом, на. ону пољаницу, знате; (0, мој добри господару, не би вјеровали, не би вјеровали!...

— Што што-аг

— Божја, даћа! Божја милост! Тушта! Тма! Не'оројено мноштво сјеница.,. ла се прича, па ето!