Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

92 __СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

"(нарочите вечерње молитве), ради спаса. једне душе, која, је већ на прагу вјечне пропасти. Посланицу је прочитао кооператор, послије мисе, а пропратио је каноник са њеколико ријечи. У исто доба поучавао _је православни прото своју паству: како се Бог по„њекад служи средствима чудним, да омили једно; „души праву вјеру: свјетова домаћине да добро пазе на избор одива синсвима, али да иновјерку, која би хтјела пригрлити православије и они приме свесрдније но својевјерку и т. д.

Ти наговјештајни духовника падоше као уље на ватру у оба табора. То ускори одлазак чиновников, који предаде сестру једној тетки вјерениковој. У "теткиној се кући дјевојка прстенова, и, три недјеље послије, изведе се, те право у цркву св. Николе, већ можете замислити уз какву грају...

Дуго је времена требало да се поврати стари ред у Розопеку

Други је догађај, сам по себи, мање весео.

Бјеше се убио један официр у тврђави.

Поред све писмене увјере љекареве, да је несрећник дигао руку на себе у наступу тренутнога лудила, католички попови ни да чују да га испрате опоју. То овзлоједи другове покојникове. али нијесу знали шта да чине, пошто ни у котарском граду не бјеше војенога свећеника. Обратише се узалуд бискупу. Па онда поче, због тога, да ради жица, између Беча и Ровопека Најзад, стиже дугачка депеша од родбине офиштрове, чак из Чешке

упућена проту. Родбина га мољаше да он опоје

мртваца.

Прото смјеста пристаде и смјеста отправи још дужи одговор, тјешећи родбину.

Такоме се расплету није нико надао, а цио "Розопек, у највећој трзавици, очекиваше како ће се "то свршити. Није шала, царски човјек, а царске вјере, па да се сахрани као некрштен! Чак и дош„љачки главари гунђаху на упорне своје попове.

И би погреб, каквога Розопек не запамти.

УРА РА