Из тамног вилајета

'94

од чега би да ме сачува из ње саме бије тамом. Па на сан дође ми као њу лично, бабу, канџама односе, и дречи. Од милине тада заборавим страх.

На домак вашара сване. Тако смрзнути ватри, пијанци бурету журе; прибира свако своју жеђ. Онда и баба подурјашена одскита. Онда и ја, рибица, запловим где ми је драго. А да ли у равни или међу брдима, а ми доле као на дну лонца у кључању, или украј воде да пирка, свеједно је. Где Цигани разапну чергу, недопевана песма забруји. Тамно је жута, црвени пламичци лижу из ње.

Не памтим откуд ми ћемане, тек без њега, –било би свиснути; јер која реч да не прене моје силине пуна Кад жарко превучем, то врели ветар подуне да истопи срца. За руке похватане заошијавам тамо омо. Љубав ли је или мржња, кад би моја ватра све да их сажеже, и задњи ја на њином пепелу да сагорим2 Зато испред мене узмакну, и јаранице мојим погледом опечене као пред злом пребледе. Попадало је, сам собом напит колам. Као покошени цветови слабачке у сну зајече. Девојке, која је међу вама рођена да издржи моју љубав:

»Цигани, браћо, што ме искоса погледате; Зар и ја нисам вашег рода; Ако ми је песма, гласовитија, зар да вам на дику не буде; Ако срамоти не дам да ме каља, и ваш образ не пере ли се тиме; Као дрво бих за вас на ватри горео да се под чергу не увуче зима, а ви ме искоса погледате, Цигани браћо!« Они заграје: »УНије душе нам, леба нам и соли, ти па ти, Качо!« А дебелоусни што ми теча пада, још ми гануто каже: »Бре, Качо, само док украдем, сат и ланац ћу ти дам! Суво злато, бре, и алмаз да се зна! 'Оћу богами! Ако лажем, свети Пенго, цигански Бог, да ми очи ископајс А тај исти, док бајаги заспао лежим, ту крај носа ми сву ноћ оштри ножину. Баба Икона