Из тамног вилајета

119

у храму да се обретем! Јаој, зар је и ово морало! Бар ти ме, Боже, за незнатна знаш! Глухота буде, а хиљадама њих као у ливади травки нагло се и чека моју реч.

— Свеједно, браћо, ја могу и то, кад се мора. Само покорно молим, држите на уму, ја нисам казао, ево, на, узмите је, не треба ми нога! Него то лупи откуд се највише чуваш, па ти после намируј се како те Бог учи.

А, право рећи, овако у годинама не беше ми под морање. Али се откидох с браћом, па велим, кад нас је мало, није згорег да сеи један више нађе. Лежимо ти појаче од годину, а преко јаруге онамо они, близу, брате, чисто те туга пуцати. Ту и мој Милоје. Привило се путем уза ме, синовцем ми се назвало, па велим, ако, човек и керче присвоји, а то ли неће по Богу брата, кад за њим пристане ; и боље имати него немати. А што невољом зову, верујте, није ни она сасвим рогата: с почетка ли не додија, после се и с њом човек намири. Јер тврђи је од скота; на Бразжју Чуку да га посадиш, иту би се свикао. Па тек шалим се с децом: Е, соколићи моји, накриво ли се нађосмо: ви први позив, ја последња одбрана! Богами, ако загусти, неко ће неког на кркачама понети!

— Него ја, чини мисе, забраздихг Можда није у реду што вам и ово казујемг — Оно, као челе кад се роје, зазуји од сабора: »Казуј, свака ти је златна!«

Јаој, кад ли једном у смуши закомеша! Рекао би сам наопаки брка озго варјачом! Да се бар крст с некршћу измеша; него баш за то што је род и комшија, однекуд слатко ти, што грђе да осакатиш, ко ти згодно под руку наиђе.

У зло доба оно наших глава што оста читаво, сабра се пониже у потоку. — Добога, оста ми горе синовац! 'Ај'те децо благо мени да устрчимо, можда ће му имати спаса! — »Бог