Илустрована ратна кроника

Св. 10. ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Стр. 83.

Круниеан>е Цара Душана Силног у Скопљу

Затим настави разговор, окрећући се неким својим комшијама, млађим људима: — Е, децо моја, ја изгубих веру, да ће Србија скоро ратовати. Све се то бацило на партије и на зборе, а на рат нико не мисли. Сад мијемилошто живим, сад видим, да у нама тече још српска крв. Разговор се водио, на коју ћемо страну. Неки говораху на Агарјана, други на Турчина. Али се већина се сложи да је на Турчина. — Вала, кад сад не ћемо на Турчина, ја када ћемо. Турска се распада, јерсесвевере у њој буне. Нашу браћу Турци тамо исклаше, па неће остати ни једнога Србина. За друго нам је лако, где су Срби вако ка и ми, па их нико ни за хиљаду ^година не може уништити. Пошто се у томе сложише, учитељ Д. узе реч и одржа као неки мали говор: — Браћо моја, на Еосову нам је пропало царство под цар Лазарем, земан дође да га на Косову и новратимо. Кад то помислим, да ћемо за коју недељу бити на Косову, мене језа и милина обузме. На Косову ће се вити српски барјаци, на Косову ће вриштати српски коњици, Косово ће се проламати од убојне рике српских топова. Тамо ће се сударити две војске, као што народна песма каже, једно српска а друго је турска, али ће српска турску надвладати, и на нама ће останути царство. Браћо, као ђак учитељске школе био сам на Копаонику, па кад поглед бацих на Стару Србију мене обузе потајна милина и жеља, да то што пре буде српско. Куд год бациш око, све те подсећа на стару српску славу, на краљеве и цареве наше, на војводе и деспоте и остале витезове српске. Сваки камен, свако парче

земље спомен је наше славне прошлости. Све је једно до другога близу. Приштинн, престоница краља Милутина и Пауни његов летњи двор, Скопље и Призрен престоница цара Душана, Вучитрн браће Војновића, сестрића Душанових на тужно и равно Косово Поље, са рекама Лабом и Ситницом. па славни српски манастири Дечани, Ђурђеви Стубови Славно је то дочекати да осветимо нашега честктога и несрећног цара Лазу. Сви су сељаци пажллтво слушали, што је учитељ говорио, многима су сузе из очију врцале. — Не жалите животе своје, прихвитио је свештеник Т. Да наши стари нису гинули, не би имали слободну своју краљевину, још би били турско робље. Ми сад морамо гинути за нашу децу, да им увећамо државу и да ослободимо нашу браћу. Кад њих ослободимо, имаћемо више војске, па ћемо се лако борити. Браћо моја, ја сам свештеник и Христос је проповедао мир, али мир може да буде само међу људима, а међу државама увек има борбе. Без борбе не може ни једна др-

жава да опстане, а која неће борбу, она пропада. Тако су у старо време били неки Сибирићани мекушци, који нису волели рат, на их Римљани покорише. Ми смо потомци јунака, ми се рата не плашимо. А ви знате шта каже наша изрека, шта се даје за душу оном, ко се боји смрти. Сеи се насмејаше и одобрише г. попин говор. Г. попа заврши: — Браћо, ја ћу са крстом у руци ићи пред вама, као што су наши стзри радили. С нама је Бог, јер бранимо праведну ствар. Кад су се сељаци разишли кућама испричаше својима, шта је и како је. Жене млађе плакаху, али су их старије тешиле: — И ми смо слали своје мужеве и синове у војску. Па кад ми не жалимо, немојте ни ви. Сваком је жао свога, али се треба Богу молити, па како Бог нареди. Не гине свако ко иде у рат. До зоре се преседило. Причале су се успомене из ранијих ратова, говорило се о уређењу домаћих послова. Сва су лица бдла озбиљна и свечана. Сваки