Илустрована ратна кроника

Стр. 78.

Ск. 10.

већ као аустро-угарски војник доказао. Код комита је још и та велика незгода, што они немају никада склоништа, ни редовне хране, изложени су зими, ветру, киши и свћм другим е ;ементарним непогодама и то увек излржавају под ведрим небом — у планини. Ко.иита мора забирак!>ти и на оца, мајку, сестре, браћу, жену, децу и на све друго. То најбољескеДочи њихова омиљена несма, у којој дружина пита свога војводу:

Бугари у Газећи блато Живан премишљаваше о свему што је видео и није се чудио. Само му бијаше зачудно то велико весеље и безбрига, коју је у престолници гледао и по улицама и у каванама. Таман као да се цео свет у сватове креће. И у том узбуђењу и сећању на свгје војничке дане није ни мислио на своју невољу, и синовљу нејачад, што му на бризи у кући остају. На усамљеној станици чекаше мирно, као да ишчекује обични путнички воз. Престала је киша да пада, и на махове из тешких облака показа се у испраноме ваздуху сунце. Његова светлост просу се по оближњој шуми, и живо засја на некпм дрветима црвенога лишћа као крв. Гледајући у то лишће Жавану дође пред очи »Црвени Крст« и врела крв. А, кад воз дође хтеде да му приђе, али стража му не даде. Из далека угледа једнога од синова где седи на улазу у вагон. Зовну га и не марећи за сгражу пође к њему. Хтео би да му даде трошка и да уђе у воз, да га до куће повезе. Али му син виче: Не сме се! — и руком га поздравља. Живан неко време гледа како воз одмиче, и прати га очима. Пролази поред необратих, дозрелих кукуруза и неузоране земље, а војници гледају по пољима и весели певају. Живан се окрете и пође. И ма да је дао држави све што је јака и здрава имао, сву своју снага: своја четири сина, три коња и два вола и, ма да заморен мора цео дан да пешачи док до куће дође, и што га, кад дође, кулук чека — не туаси се, нити ропће. — Има у његовој душа нека потајна, заветна мисао гпто му каже: тако треба да буде!

убојном ланцу Само кад је зашао у пољ% саму, олушајући грактање гавраш ва, беше му за часак тешко у души. Помисли гавранови лакомо гракћу. Сигурно ови ће да пођу на Косово да пију врелу осветничку крв... И дсфу му пред очи сва четири јсина. Па ззжели, ако би погинули, да први снег покрије њихове лешине. Као да би његовој деци под меким, девичанским снегом лакше било. Епизода из српско-турског рата „Ријечком Новом Ласту" нишу из Београда: Међу првима, који су подетелида освете Косово и да ослободе своју од петвековног турског ропства и арнаутског клања и пљачкања, био је млади Србин из Митровице Ђорђе Бараксадић, бријач на Ријеци у УЈа 1.0(1оујсо Ко55и1ћ у кућн српске православне црквене опћине. Говорити о његовим особинама није потребно, јер га сваки зна као поштена, уљудна и марљова обртника. Ђорђе Бараксадић — иако иначе миран младић — није могао а да се не одазове светом и праведном позиву: Косовске освете. Чим је за то био згодан час, он је прешао Саву. Нријавио се ерпској власти и захтевао, да ступи у чету осветника или како се друкчије зове: комитска чета комита. За ту се чету бирају људи. Сваки мора бити врло храбар, издржљив и чврст човек; на страх ови људи и не помишљају, иако се имају борити искључиво против, дивљвх и крвожедних Арнаута, који још и терен одлично познају. Свакако да морају кандидати ове дружине бити и добри стрелци, што је Бараксадић

»Је ли те жао за твојата мајка. Стојане, бре ? Је ли те жао за твојата љуба, Стојане, бре ? Је ли те жао аа твојата дјеца, Стојане, бре ? а он им одговара: »Мојата је мајка Шара планина, друп ви, бре! Мојата је љуба брзометна пушка, другови, бре! Мојата су дјеца ситни патрони, .-.>» другови, бре! и т. д. Ето са каквим пожртвовањем иду комите у бој прогив Турчина и Ар наутина. јТаково је пожртвовање и велику храброст имао и Ђока Бараксадић. Ево шта ми приповедају његови другови из чете Воје Танкосића, који су се вратили у понедељак у Београд (јер за њих у Турској више нема посла, тако:бар^сами веле, али стоје увек приправни), када сам Их запитао за Ђоку Бараксадића: . . . . Је л' то питаш за Бараксадића брицу из Фијуме? Вала, брате, он је славно погинуо на Васиљевцу у битци код Мердара. Борио се је као лав. Био је кеђу нама од најхрабријих. Само на том месту је он саи преко десетак Арнаута псбио из пушке. Вала, брате, он је свој живот скупо наплатио. Он се осветио јуначки. Такови су рет.ш, као што је »брица* био!« Замолио сам његове другове, да ми кажу, како се је то догодило, а они ми одговорише, да се увече састанемо у једној гостијони, па ће ми све приповедати. Били су још у својој уншЈпрми : обично народно одело, са капом на глави, на којој се бели двоглави орао, на ногама већим делом, имају опанке; имају брзометне пушке и с леве стране кратке ножеве, преко рамева унакрст редевике с метцима — патронама, а око паса осим бомба (њихова последња одбрана) револвер"и дупле редове патрона за пушку. Иако је то све једноставно — ипак су импозантни и улевају страх у човека. Када смо се у вечер нашли и седели уз чашицу ракије приповедали су ми: