Илустрована ратна кроника

Стр. 124.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 15.

вољству и бацајући поглед на ову страну, где ми стајасмо, и горе на Душанов мост, који се је гордо испупчио, и не осећајући терега под непрегледним ћилимом шареним и светлим, под хиљадама побожног и радозналог светв. Нанизани су ту ено и редови пука Богу милог, а слободе жељног и ево читава четица лекара и лекарица-помоћника добротворних санитарних одоеда оуских србољубних општина Петрограда, Москве и Кијевг,велики и нижи санови војничких и грађанских лица и проткани цнетни сагови сеоских сплетова, варошких пукетића и одважних младића, који се смремаху, да запливају валоватим хладним Вардарем и згроне за светлим крстом, који ће полетети пред л^ цем Краљевића Ослободиоца из руке првосвештеникове кроз ваздух на површини веселе реке, да се скрије под упљусканим талашчићима! Пред њима је и међу њимз. на самој узвишици, испод коЈе кроз кеј силази пут у Вардар, подигнута црквица, постоље, не од леда, јер га нема, већ све живо трепери у заставама тробојним, као и кеј и куће на њему. Благ ваздух обвија непрегледну чаробну слику ову и небо је осветљава кроз лаке беличасте облаке. И као што се прелев'ју боје ових застава, нанизаних на црквици, у црвеном, плавом и белом, тако се и цела она непрегледна маса света лелуја и прелива и у тим и у још другим бојама, непрегледно и бескрајно! А у малим размацима видиш цветиће, где се беласају у сред шареног поља, и црвеног и сурог, и мрког и црног! Испред самих кућа су изравнати низоби српских витезова, правилно постројени, као опружени гајтани на белим пољима по хаљинама оних цветића!.-. Начичкани и поврстани низови ови пружају се и даље до моста и на њ и по њему. На огромним, неззморен^м, каменитим стубовима почива мост тај цео уздиг нут у виду лука и држи на својим леђима, непромењен и горд, целу ту безбројну масу света, која је упрла свој, рек' би, непомичан поглед у шарену и лепу слику на кеју у лево и на ону у десно Понекоме се заустави поглед и на брзим валима неуморног хитрог Вардара и у лево одмах испод ћуприје на старом оном већ оронулом хра сту у води неколико метара од обале, заокруженом унаоколо сувом земљом на подруг метра од стабла. Гране тога извешталог дуба стоје мирно, пружајући се десно и лево, и горе и доле, искривљене и згрчене, осу

'■•■• : *'■•>

%тт м>

ШшШт

г -у\

Са бивше српско-турске границе: Српска турска караула

шене и укочене, као остареле руке поноснога коштуњавца старца, који се још држи гордо, живо опомиње на давно минулу младост, а својим целим бићем пружа савете и опомене млађима!. Васколики овај свет, који је прекрилио тај древни мост, скоро је непомичан и на први поглед, гледећи на њ оздо, изгледа као да је сав на плећима каквог дива, који их носи.. носи... Куда?.. Али и тај мост, тај привидни див, и тај свет на њему, живи свет, подједнако су непомични иред лицем свечаног тренутка, који блисну пред њима!... Свечан тренутак во доосвећења — свечаност освећења Слободе!.,. Пред њом и нред њим удубљен је народ у мисли о минулој несрећи и у раздраганост своје душе са Истине, која одржа победу... Гром топа затресе са оронулог града а аздух и одби се о брда и разлеже по се дољи и удолици, он наговести свечани тренутгк славља јављања Бога и Слободе!... И нехотице се трже она свечана слика, која покриваше обе стране свечаног Вардара и гордог непобедног моста преко њега. Поглед целе те силеси.је пзде на град, који је сад изгледао у пропланку облака светао, величанствен и горд, снажан, без и искре оронулости, коју иначе на њему виђамо. Звук звона са светих храмова забруја и с десна и с лева и лелујну се цео онај шарени и лепи ћилим, који покриваше цело ово просторје. И уздах и сузе, и лак осмејак и блаженство виђаше се на лицу старијих и људи и жена, а усхићење и раздраганост на лицу млађих, девојчица и дечзка, који можда и не појимаху значење разл^ке пређашњег и садашњег времена, којима само овај тренутни сјај лебђаше пред очима и надимаше им груди!.. — Радујеш ли се, снахо, оврм свечаном тренутку? — запитах средовечну жену до себе у живописној групи мојих лепих Црногорака. — Радујем ли се!? Како да не бих, кад се и земља радује! — рече, а очи јој се наводнише и две три сузе се скотрљаше низ још свеже, бујно, здраво јој лице, које беше без иједне једите боре, са блаженим осмејком око усана и изразом унутарње среће и задовољства око очију. Замало, па се ено указа из улице, која увире озго од града ка кеју, литија са свештенством и народом, с Крзљевићем уз пратњу Његових витезова, а друга опет примицаше сздо левом обалом узВардар, да се састану и споје у једно тело иједно стадо на молитву Богу, на песму Јорданску. Прекрилио беше народ читав онај простор — ни игла да падне из облака, не би могла на земљу доспети!... И опет благослови гром, величанствен и заглушан овај свети тренутак, а тамо под самим мостом заплива у речне вале снажан и крепак младић, да се ето припреми за скоро надметање, кад буде ваљало хватати бачени крст у речним валима... И другог ево доле испод оног старог дуба, коме овај свечани тренутак крену слике из прошлости, и његова понајвиша грана задрхта!... Је ли од радости, што је ево дочекао необорен, горд, још жилав и чврст овај сретни тренутак, кад се јавља Бог са својом ћерком Слободом, доскорашњем робљу?! И опет загрмље сложан грохот пушака 'и разлегаше се једно за другим, од чете до чете, сливен у један силан прасак. И „Глас господен" преливаше се са роморењем