Илустрована ратна кроника

Стр. 136. Војник је поздравио и отишао, не рекав више ни једне речи. Али другог јутра поновио се исти случај. Други војнак, једва оставив место страже, похитао је свом пуку и на сав глас исприповедио, како је чуо, да из зидова утврђења долази јецање и стењање. Вест о сабластима брзо се раширила по свој војсци, али је само мален број војника поверовао, да је могуће да постоје сабласти. Број војника, који су били послани на стражу у тврђаву, био је повишен. Некоји подофицири и војници изван службе одлучише, да остану у тврђави, да се осведоче, у колико одговара истини приповедање о сабластима. Кроз неко време није се видело ни чуло ништа. Али кад су већ сви изгубили наду, да не ће ништа чути, зачу се из зида слаб јаук, затим одмах други па трећи, Јаукагће се чуло све јаче. Војници су у почетку остали окамењени, а затим сви скупа, да буду сигурнији, дадоше себп руке и полагано се приближаваху зиду, из којег се извијало стењање. Један војник иак отишао је да дозове официре. Чинило се, да се сабласт полако удаљује, јер је глас био све слабијн. Наједном се зачује тако јак узвик, да су војници одскочили натраг. Причинило им се, да се пешто жико налази пред њима, нешто што не могоше видети и упознати, и инстинктивно их обузме страх, онај страшан страх, који про узрокује непозната опасност У тај час стигоше официри и пошто су саслушали, шга приповедају војници, наредили су, да се онај део зида, из којег се чује јецање, разруши, да се открије »тајна драчке тврђаве«. Одмах се нашло потребно оруђе и опрезно су иочели рушити зид. Овај су убрзо пробушили те се открило, да је на оном месту била шу пљина. Четири војника наставише даље рушити зид мало по мало, док се нвје могло добро завирити у празнину. Тада сви војници остадоше запањени. У празном простору иза пробушеног зида лежао је на влажној земљи један турски официр, а покрај њега, наслоњена на зид, била је посве нова турска свилена застава. Турског официра требало је довести к свести. Кад га окрепише и ободрише, официр је исприповедао, како је био жив затворен међу зидине. Он је био заставник драчке посаде. Кад се дознало, да долази српска војска, одмах су били сви на чисто, да ће се град морати предати. Али налози вз Цариграда одређиваху, нека се посаДа одупре, јер да ће ј<>ј се посла ти појачања. Срби оиколшпе град и није му преостало него да се преда. Али хтели су некако да спасу заставу, Саветоваше заставнику, да се даде

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

зазпдати за три дана, док не дођу појачаЊа и док се опет не ослободи град Он је пристао. Речено, учињено. Зазидаше га тако спретно, да се споља није могло опазити скровишге, у које је долазио ваздух из малог отворића на спољашњој странп тврђаве. Трећи дан је турском засгавнику понестало хране и обећана помоћ није дошла. Четврти дан беше пао у очаја ње, затим га је свладала слабост и онесвестио се На срећу мало затим дођ )ше до њега српски војници, те га спасоше. — [„3 у л у м и" српскихвојник а]. ( Иисмо мајке једног шуржог заробљеника.) Страни листови били су у последње време препуни лажи и измишљотина о некаквим зулумима српских војника у бившој Турској Што год се могло измислити, то је све као истина саопштавано свету. По тим лажима, српски војници били су гори од Арнаута. Они су пљачкали, секли и силовали на све сгране. Међутим, сами турски листови најбоље су демантовали те лажи. И једно приватно писмо, које је случај но једном београдском листу догало до руку, а које је писала једна Т уркиња своме сину, заробљеном турском официру, најбоље поквзује, шта су српски в .јници радили. Писмо се завршава овим речима: в Од српског аскера, синко, ми не видесмо никаква зулума. Како је српски аскер радио, тако му је и Бог у боју помогао". — [Омакнут циганин агин паликућа.] Кад је србијанска војска дочула, да је пљеваљска посада прешла границу Босне, крене сеслободно, али опрезно у Пљевље Вој-

Св. 16.

ницима је издата строга наредба, да не смеју палити турске куће по цену живота. Један Циганин заборави за наредбу и запали кућу једнога аге. Официр те чете, кад виде да кућа гори,постави чету у строј и запита, ко је запалио кућу ?... Нико се не јавља... — Ко је здпалио кућу нека се слободно јави. Пређашња наредба о паљењу је укинута! Тишина! — Нека се јави, ко је запалио, добиће десет динара! — изрази официр. И при том извади официр нову новцату банку. Јанко Циганин по лакоми се и рече: — Дај, господин-официре, мени, ја сам је приждио! Официр му даде десет динара и рече, нека му донесе комадић стакла из прозора куће. Јанко сав весео, насмејана лица, метнувши новацуџеп и смешкајући се, пође према горућој кући. — Прва четворица пушке на готов! — командова официр. И док је Јанко прешао 20 — 30 корака, чу се друга команда, кратка, пригушена: — Али!... Погођен са четири метка својих другова, паде весели насмејани Циганин Јанко... За овај случај дочују Турци-бегунци, те се многи вратише својим кућама, измишљајући и надовезујући још много тога на овај случај. 00 0

Мост преко Вардара

Унвтр§6» ил**#ја аакоиок вабраккгна

Штиипл д. д. Н. Оад.