Илустрована ратна кроника

Стр. 148.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 1&.

нашу комору, поред кола у којима је био хлеб стајао је и један постар, сед човек, сиромашног одела, смежураног и побледелог лица. Командант артиљерије г. мајор Бер. Тодоровић стајао је поред кола пазећи да његови војници приме уредно и потпуно свој оброк. Видевши овог сељака пружи њему један хлеб. Сељак упита, да ли је ово баш наш хлеб и добивши одговор да јесте, притиште га на срце и пољуби. Чинило му се је неверица и опет и упита: је ли истина да је овај хлеб баш из Србије и добивши потврдно одговор поново уједно пригрли хлеб, пољуби га и неколико капи суза скотрљаше му се низ увело лице и оквасише тврду кору србијанског хлеба. Испред плетварског кланца два дана наша артиљерија бије двобој са турском. Из села Белосаваца ишле су ка нама једна млађа, лепа румена сељанка са једном старијом. Ја им назвах Бога и упитах куда иду и зар се не боје турских шрапнела, који су се распрскавали над њиховим селом. Млађа сељанка окрену се ка мени и сетним гласом рече ми: „слатки брате мој, златан је Бог! Донеће он нама добро. Кад чујзмо у селу да пукне наш топ а ми се сви развеселимо упремо поглед свој у небо а кад видимо да се распрска турски шрапнел, нама се срце стегне, уздрхтимо и побледимо и упремо погледе тамо где се распрскава па кад видимо да је пребачен а ми се разгалимо и расположимо. Златан је Бог! Даће он да се ослободимо!" Но+1 на предстражи Карабулуг, пред Једреном 1. фебруара, увече Шест часова је увече, а већ је сутон. Преко голих брда, уз фијук страшног, хладног северца који, ево, већ четврти дан брише не милосрдно преко нашег положаја, прикрада се мрак. За неколико минута биће ноћ густа, да се прст пред оком не види, ноћ у којој -ће, на пространом и голом положају, залутати и највештији официр и војник што живи овде већ три месеца. Мрак ће лежати, ветар, који продире до тела и кроз најтоплије одело, брисаће преко положаја разно сећи по њему беле, студене и као челик тврде грудвице који нису ни снег ни лед, а ми ћемо погурени, у оделу које се запалило за тело, промрзлих костију и каш љући, чучати у нашим рововима

слушајући напрегну то, да распознамо пуцањ пушка у овоме страшном фијуку ветра. У рововима смо од југрос, као потпорница предстраже. Наш задатак је, да, чим затреба, брдом којим падају тешка граната и нечујно зрно, потрчимо у помоћ предстражи са које смо дошли јуче изјутра и на коју, опет идемо прекосутра у јутро. Када смо јуче наноћ ми били тамо, око 150 тешких зрна пало је испред нас и око нас а два пуна сахата праштала је пушчана паљба. Сад, испред нас на коси, у јаким рововима, са откоченим пушкама у рукама стоји предстража исто онако напрегнута као што смо били и ми, ослушкујући непријзтеља који је далеко једва две стотине метара... Згурени у своме рову, ми гледамо у танку блехану пећ; њу су војници нашли негде у селу и донели је у наш официрски ров, који покривен даскама па онда претрпан земљом и мало проширен, изгледа као земуница. Сирово дудово дрво гори цвилећи у малој пећи. Кроз мрак и ветар пробија се до нас тешком муком пуцањ топа. У шињелима, са сабљама, револверима, догледима и свом осталом опремом на себи, ми седимо крај пећи потамнелих необријаних лица. Дубоко ћутање прекида само тежак кашаљ из прозеблих прсију. Сто мисли врзу нам се по глави... Не, није градска војна лака. Варају се они који мисле, да је теже маршовати и нападати него опседати утврђења. Теже је дан и ноћ, са пушком у руци на ветру у рову, или у влажној земуници, далеко од дрва и воде и на пространим голим брдима на којима бију бесан бој струје са два мора, Црног и Јегејског. Варају се они који помишљају, да ово код Једрена није рат. Ово је рат најстрашнији што може бити: рат у коме човек, залепљен за ров и земуницу, бије месецима бој, увек на једном

шж

ШШШ ШШтШт *■ Н А

вм

Црногорска комора у Мурићану