Илустрована ратна кроника

Стр. 226.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 28.

Пред патријаршијом у Пећи очекује народ своје ослободиоце — Црногорце.

ни заклони неустрашивих ратника, рекао бих, одмарају се... управо као да дахћу од тешкога притиска, -што је по њима био легао, као да долазе к себи од ненадног, неслућеног покора, што их је био снашао!... Тамо пак у питомој Шумадији, у једном селу убавом, на догледу богатих поља и питомих брежуљака, скупила се гомила старих сељака пред судницом и разговара о ново стима, што су им стигле из града. Сам чича Милован је дошао отуда, донео је новине, у којима пише о чудесима, што су их наши људи починили у првом судару са Турцима. На све стране српска војска напредује, а код Куманова, веле, већ и не питај! Ту изгледа да је аждаја смрвљена! Тешко да ће моћи и репом да макне, а некмо ли да подигне главу!... — Ама, чича Миловане, велиш, много је изгинуло Турака и заробљено их и отето им силесија плена; али не рече нам, шта би *са нашима!? Да ли њих много изгибе? запитаће чича Стојан. који је досада све једнако ћутао и слушао разговоре свију, а највише приповедање чика Милована. — Е, па знаш, како је Стојане!, Био си са мном у два рата, па где би било, да не буде и наших и мртвих и рањених?!... Ама, хвала Богу, веле, мање их је; али, ипак, доста ће их бити; видео сам пуне возове, што превлаче рањенике — рече Мклован. — Ух, брате, изгинуће деца, не умеју се чувати! рече чика Павле. — Е, па, браћо, ви знате, да сло боде без крви нема, као што нема ни берићета без божјег благослова! Ко погибе, ко остаде! Али српски народ ће прогледати!... Да ли би било

наше Србијице данашње и ове лепе слободе у њој, да наши дедови нису гинули и наши вршњаци остављали и своје кости и своју крв по гудурама? говорио је чича Милован. — А да неси што начуо и о нашој деци? Да неје који погинуо? А рањених, знам, већ да је доста? питао је чича Павле. — Па говоре за неке, али се то још не зна, Па боље је, браћо, да и не говоримо сада о томе! рече Милован. — А када ће се то знати? питао је Павле. — Ко зна! изусти Милован. Ћутали су. Ветар је дувао прилично јако са југоистока. Небо је било ишарано праменастим облацима и сунце је избијало између облака, па би обасјало и село и читав крај и све старе сељане, брижне и натмурене, које је мало разгалило ово приповедање чика Милована о успеху српског оружја, али унело бригу у душу појединаца, чија су деца тамо на бојном пољу... А свију њих је понеко тамо!... Некојима их је и више њих!... — Него, браћо, требало би поорати и посејати још Милоју, Станку, Николи и Јовану. Ви знате, њима није нико остао, сем жене и ситне деце... И ред је и дужност нам је, да то учинимо! прекину ћутање чика Милован. — Па дабогме! Да пооремо и посејемо! говорили су редом, један за другим, а неки и у глас. — Сутра можемо већ Николи и Милоју! рећи ће Милован. — Ја те молим, Миловане, што има да урадим ја, да свршим сутра, јер можда ће ми испасти пут! говорио је чика Павле, гледајући преда

се у земљу, по којој ]е вртио својим штапићем. — Добро, узори, колико можеш, код Николе! рече Милован. — Хоћу, радићу од ранајутра до касне вечери, да што више свршим! говорио је Павле, а вртио је палицом непрестано по земљи. — И мојће плуг радити стобом! рече Милутин. Разишли су се. Сви су били замишљени. Размишљали су о разговору код суднице и у тим мислима су се полако примицали кућама, где су их жељно ишчекивале жене, снахе, ћерке и унучад. И Павле је дошао кући. И њега је дочекала жена му, бабаСмиља, и снаха са своја четири синчића, од којих је најстарији сада тек у осмој години. Тек је уписан у школу! Он је први истрчао пред деду и стао се око њега умиљавати, а за њим су дотрчала и друга двојица. Најмлађи је теку четрнаестом месецу, баба га је баш држала на крилу, а мати му га хранила. Он би се сваки пут, кад би му мати пришла с кашичицом, отимао за њу, а кад виде деду са осталом браћом, коју је деда готово носио — обесили се оњ — он се окрену и рече чисто: деда!... — Дедино дете! изусти чика Павле и дође му нешто тешко, па се разнежи и стаде љубити дете. — Да неси што чуо, Павле? тала га је баба Смиља. — Ништа, само, веле, наши беђују! одговори Павле. — А за Душана, оче? запита снаха. — Ништа, снахо! Бог ће дати, те је жив и здрав. Ја се уздам у Бога и у памет мога Душана, да је добро. Ја сам га учио, како ваља у боју да се чува, учио сам га ономе, што сам научио у ратовима!говорио је Павле. — А кад ће се то знати? питала је снаха. — Па када?... Како да ти кажем, снахо? Ко ће знати?... Него ја сам као доконао нешто друго. Сутра ћу да свршим свој посао. Поорађу свој део Николи, па ћу онда на пут! Хоћу да видим, како је Душан... Понећу му и мало преобуке, и коју пару, а и вас две ћете, знам, испећи што! рече Павле. — Баш добро! Нека осети дете, како за њим чезнемо! Биће му лакше, кад те види, као да је код куће! говорила је баба Смиља. — Добри оче, баш ти хвала1 љубила га је снаха у руку. — Али и ја идем с тобом, хоћу и ја да пуцам на Турчина, да одменим бабу! рече најстарији унук. — Најпре деда да га одмени! од вргћа Павле.

пи-

по-