Илустрована ратна кроника

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 227.

— Добро, дедо, како ти кажеш Ти сада, па ћу онда ја! пристајао је унук. Ћутали су неко време, затим Павле изађе у двориште, да разгледа, како је по двору. Изашла су и деца и сиграла се, а сунце јебило на починку. Лепа вечерња румен давала је диван призор и Павловом дому и воћњацима око њега и оној сличици дечје јурњаве по дворишту, кроз које су пролазиле коке раколећи се и смишљајући, на коју ћегранупрхнути на ноћно одмориште. Старац се брзо врати у кућу, где је затекао баба Смиљу са унучетом у наручју. Снаха је отишла, рече му, по воду. — Е, мој Павле, хоће ли нам Бог поклонити Душана? уздахнула је она. — Па Бог је добар, нека буде воља његова! одговори, рекао бих, хладно Павле. — Јединац нам је! Ти знаш шта, смо жалости видели, док нам се је Бог смиловао и њега поклонио!.. Хвала му!... Знаш, шта учини слаба од наше двоје деце, док си и сам баш у рату био, иједан и други пут. Па онда, шта учини несретна вратобоља пре десетак година! Сатре и нас и село!.. Од све деце остао нам је онда само он. И утирали смо сузе, погледајући уњега! Биојевећ великачки!.. А сада га посласмо за добро нашег народа!... А да ли ће бити и за добро и ове сирочади, ако му, не дај Боже, што буде. ... Тешко мени! метну она главу у обе руке, сагнувши се преко унучета. — Бог је добар, Смиљо. Он нам га је сачувао онда, кад је неумитна смрт својом оштром косом све посекла, па ће га сачувати и онда, када наше оружје носи праву смрт Турчину! говорио је Павле. Смиља се подиже, уздигну главу, па га погледа очима зарадованим, пуним бриге и љубави. — Из твојих уста у божјеуши!.. Али рат је рат!.. Знам ја и памтим, шта је било у нашим ратовима, у којим си ти био! рече она. — Па шта?!... Ето баш сама велиш, у њима сам и ја био. И јесам, па шта ми је било! А многи су остајали онда код својих кућа, којих ја нисам ни затекао, кад сам се из рата вратио. Зар не бива то, како Бог хоће?... Не бој се, Смиљо, не бој ништа! Ја верујем и надам се у Бога, ништа нашем Душану нећебити! заврши Павле одлучно. — Из твојих уста, у божје уши! понови Смиља. — Хоће, хоће, Смиљо! Па, најпосле, и да што буде, зар би то било што постидно за нас? Благо ономе, ко има кога послати у рат!... А видиш ли та четири синчића његова!?

Зар не би била за њих срамота, да им се отац — кљакав или Бог те пита какав! — излежава сада код куће, кад сва друга браћа дају своју крв, па и главе за цело Српство!.. Ето то, и што ће он ипак доћи здрав из рата, нека учини, да увек будеш ^есела! говорио је Павле убедљиво и са осмејком. — Хвала Богу!... Апи шта ћеш? Бедно материно срце кадикад хоће да препукне, а не знаш ни сам, зашто! говорила ]е Смиља. — Баш добро, снахо, дедми воде, жедан сам!... А где су деца? ослови свекар снаху, која је у тај мах улазила с водом. — Напољу се играју. Сад ћу их звати, говорила је она, пружајући свекру воду. Ноћ је прошла брзо, а и сутрашњи дан. Сви су се чудили, колико је Павле с Милутином свршио код Николе. Неје готово више ни остало ништа... У Павловојкућису се поподне пекли и неки пилићи и погача. Снаха је све •го сама спремала. Тек понешто би запитала и свекрву. Чукнуло се је по селу, да ће Павле на пут и то да обиђе сина. А дошао је и глас, да је наша војска већ прешла и Скопље.. Па где ће га наћи? питали су се многи. Како сме тако да иде? домишљали су седруги. Но понеки су чак долазили и распитивали се, да ли би им чича Павле што хтео понети и за њихове... На возу је ваљало бити још те ноћи, ако га пусте на воз. Аакобаш и не пусте, он ће и пешке! Куд не може човек стигнути? Само ваља хтети!... И мада је био преморен радом целога дана, он се је опет нашао на станици око поноћи!... И мислите, да је биоон сам! Боже сачувај!... Било их је много и из других места, и из

села и вароши и варошица. Чекало се је дуго на воз. Већ је изгледало, да неће ни доћи!... А шта ти се ту није приповедало!.. Један је причао, како му је погинуо син. Једни му рекоше још пре Куманова, други веле, код Куманова, а једни опет, на Нагоричану!.. Један опет варошанин потегао чак из Крајине! Реклиму,да му је син нестао. Да ли је рањен или погинуо, нико му не зна рећи, само сви тврде, да неје могао бити заробљен, јер Турци несу могли, кажу, никога од наших заробити. Распитаће се од Врховне Команде па свуда, и по болницама, тако је најбоље. Ваљда ће што сазнати! Досад-је само добио извешће, да га нема у његовој команди, а шта је са њиме било за време битке, у команди му не знају... И други су ту приповедали, зашто су се кренули на пут. Једни су чули од неких, да им је син ра' њен, од других опет да неје, па су наврли, да се сами увере... Други опет несу чули ништа, али их је спопала нека чаадотиња и слутња, па не могу да одоле срцу и иду добиђу да децу .. Павле их је све слушао, па му дође нешто тешко и стадоше га кињити неке црне мисли... Је ли то зато, што је преморен? Дође му, као да је и Душан рањен и да лежи негде у болници можда тешко болестан, а он се креће на бојиште!.. Па онда му наједаред дође црна представа, како Душан, тешко рањен, још за време битке, лежи у крви и блату размрскане главе, како не зна ништа о себи и — издише без игде и кога свога!,.. Баш јасна му би слика... виђао је он то у рату!.. Хукну и пође мало да се прође, је да ли би му нестале те мисли... — Шта ми је? шапутао је он и прелазио десном руком преко чела, као да би хтео скинути те мисли... И

' : ји§ 4> .

'

' *жЖЗК! ■■'■' ' л Ш' 4Ш&Ј * м*. 11»

У црногорском логору: у штабу војводе Ђура Петровића.