Илустрована ратна кроника

Стр. 246.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 30.

Разбојиште после страшне битке на Прилепу

своју канцеларију и свршавао тамо редовне послове... Тако је радио и даље, и пре и после подне!... Но н^Тје дуго потрајало тако... за мало, па стадоше и рањеници придолазити. Топови су почели говорити своју страховиту реч, а пушке и митраљеске певати своју смртоносну песму. Рад у његовој болници почеоје живо. Он је трчао неуморно и снабдевао своју болницу свим потребама на време. Често су се многи чудили, откуд то створи он тако брзо. Било је довољно, изразити жељу, да се што набави, ако би се могло, а он јето пружао, каода је имао спремно. Његов рад је збиља летео, јер је ношен на крилима чисте љубави према светом послу народног дела, а запт и осећај дужности му је лежао у души, уливен материном негом и очевим саветима. Њему је и једно и друго било увек свето! Случај је хтео, да уњеговој болници не беше ни једног рањеника ни из једне ни из друге јединице, у којима с> му браћа била. Арањеници су му пристизали и из првих сукоба на граници и већ и из светле битке кумановске. Једног или другог би запитао за браћу, али нико му неје умео ни речи рећи. Пратио је са чежњом и новине, али из њихтек неје могао ништа дознати. У њима су читани најневероватнији извештаји. Једног дана су саопштавана имена погинулих, па су сутрадан донесене вести, да су ти само рањени или даиминеје ништа. Срећом неје ни спомињано у новинама нигде ни једно име њих двојице. То га је држало у вери, да су здрави, а и матери и снаси могао је то увек потврђивати. Мати јје једног дана, некако одмах после објаве рата, била врло тужна и, кад ју је

он запитао, зашто је такова, рекла му је, да јој се причуо Миланов глас и да јој не што све говори, да је он тешко рањен!... Он ју је разуверио и она се јесмирила, била мирна као и увек... Петога или шестога дана по кумановској битци, кад је у Пајиној болници текао посао у најбољем реду и кадје она била већ сасвим попуњена, дође у болницу лекар, који је возом допратио рањенике. Приметио је Пају, како вољно и ужурбано лети на све стране и све весело подмирује, па застаде. — Здраво, Пајо! — поздрави га. — 0, здраво, докторе! Шта има ново?.. Збиља, да ли неси што чуо за Милана, Бога ти ? Кога год запитам, нико ми не зна ништа рећи, ни за њега ни за Видоја? — похита он с питањем. — Зар баш ништа неси чуо? ишчуђавао је се лекар. — Несам... ништа! — слеже раменима Паја. — Кад смо ста ; али у Врању, још први пут кад сам долазио, рече ми комесар врањске болнице, да је Милан у болници. И рече ми, да је доста тешко рањен. И сад, кад сам пролазио, питао сам за њ, па ми рекоше, да неје добро; а питао сам, и да ли је ко од вас уза њ, па ми рекоше, да неје нико. Зато сам управо и дошао, да ти јавим то, да отидеш! — говорио је лекар. — Па шта да радим ? — питао је као скамењен Паја. — Ишти недељак дана одсуства, да посетиш тешко рањеног брата у Врањској болници. Можеш искати одмах, добићеш! — упућивао га је лекар. Још исто после подне је Паја отпутовао. Матери и снаси рекао је са-

мо, да иде да обиђе Милана, који је лако рањен и који лежи у Врањској болници. Непрестано му је звонило у ушима оно »тешко рањен«, што је рекао доктор. И онда, он је нарочито дошао, да му јави, значи, Милану не може бити добро! Па ако је већ и умро, а снаси је рекао, да је само лако рањен! Па најпосле, шта би она и помогла? Ако је несрећа хтела, да умре, шта би било измењено, и да јој је рекао, дајетешко рањен ? Шта човек може? Како је воља божја, тако мора бити! Остану ли му деца сирочад, ево он је ту, он ће се за њих бринути, и за њих и за матер им! А ко би баш и он умро, ту је Видоје, он ће с истом љубављу прионути, да их одржи и изведе... Да, Видоје је златан! Но, шта је са њиме? Да ли онјежив? Можда >е и он рањен!? Или, ако још неје, Бог свети зна, шта ће бити до послетка! Ово је тек почетак рата, и штасве чека српскератнике до краја, ко ће знати! Па нека само буде крај, као што је почетак; нека српско оружје засја широмцелог света, нека се осветли и сијне срп ско име, пашта мари онда? Нека нас светројице нестане! Има, ко ће се бринути за Миланову сирочад! Бог се брине за свакога!... Тако су се ређале мисли и мориле Пајину душу. Воз је одмицао, иако полако али је одмицао и нећ се је примицали већ своме издисају, а на Пајине очи сан неје хтео да их сведе, изишао би му пред очи Милан изболован, преблед, са грдним ранетинама, не говори, изваљених очију, тежак боник, управо на — издисају!... На таке представе сан не долази!... На једвите јаде стигао је у Врање. Одмах је похитао у болницу. Рекли су му, да је Милану данас рђаво. Тешко да ће остати! Похитао је к њему. У уздигнутом положају лежао је Милан увијене главе и груди, блед, без речи. Надвио се Паја нада њ и пољубио га лако, нечујно. Затим се је усправио и посматрао је преболног брата. — Како је, брате? — рече у неке. Место сваког одговора, Милан спусти горње капке и, за тренутак, затвори очи, па опет прогледа и благо, уморно поглега брата. Паја узе столицу, па седе поред кревета и узе Миланову десну руку у своје обадве. Седео је и ћутао и посматрао, како убрзано дише. Тек у неке баци поглед на таблицу више главе, где стајаше: Т. 40'1°. — Дакле и у великој је ватри! — промрмља он. Био је и лекар и убризгао га је. Изазвао је Пају напоље и рекао му, да су изгледи врло рђави, готово ни-