Илустрована ратна кроника

Ј

Св. 31.

ИЛУСТРОВНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 253.

Прелаз српске коњице са својим митраљезом код Демир капије

ЈА ЂУ ГА УКРАСТИ! — Др, Никола Вучетић из Београда, — Сине, како каже оно у писму, што га добисмо јуче од Милоја из Призрена ? — Вели, да му није најбоље и да лисе морати јавити залекарску помоћ. — Па да ли се јавио ? Не каже ништа? — Не каже! — А када га је писао? — Давно, мајко; још пре три недеље! — Тешко мени, шта ли је до сада?!. — Не знам. Тако је текао разговор једног јануарског јутра ове ратне године у куће једној у Шумадији. Мати је разговарала са својим сином Душаном, који је баш навршавао осамнаесту годину. Она је остала са њиме да чува кућу. Пре неколико месеци је обудовила. Старији син јој је последње време сћужио рок у војсци, а сада је у рату. Непрестано је с мислима уза њ. Имала је још једно писмо од њега. Хвалио им ее је у њему, како је са својима јуначан, чине права чуда! Писао је онда, да је здрав. А сада јавља, да му није најбоље!.. Јадна мати! Поносила се је њиме, његовим јунаштвом, па сада да јој се разболи!.. Да ли да верује!?... И пре него шго помисли, да сеје разболео, обузму је црнемисли, да је он збиља тешко болестан, да ће једва оздравити, ох... још горе.,. да је већ — мртав!.. Она се заплака... — Шта ти је, мати ? запита је Душан. — Ништа, сине! брисала је она сузе и усиљавала се, да се отресе црне слутње, која јој је нагнала у срце овај тешки бол. — Па дабогме, најо! Да је, не дај

Боже, што, он би већ до сада писао! тешио ју је он. — И ја велим! рече она; али }ој сузе опет навреше на очи и опет ју је била обузела иста она слутња, која јој је мало пре раздирала душу. — Ма шта ти је, мати ? питао ју је заплашено Душан. — Ништа ?.. Ни сама не знам, шта ми је! Тако ми цође... Мани ме, молим те! отимала се је она; али сада неје више могла суза зауставити. — Ајде, молим те!.. А шта би радила, да, сачувај Боже, буде што и њему и мени!? бодрио ју је Душан. — Не дај Боже! трже се она. У тај мах залаја псето у дворишту и полете на вратнице, што воде на пут. Душан изађе да види, на кога то лаје псето... Пред вратницама је тајао кмет и држао у руци комадић хартије... Неје гсворио ништа... — Шта, је, чика Радоје ? Уђите, уђите, не ће он! Он само тако лаје... Ви сте пошли к нама? Да ли не носите можда позив и за мене ?.. Баш бихволео!.. Истина, жао би ми било, што би мати остала сама; али шта ћу, кад иду сва браћа, право је, да ни ја не останем... Та то би била страшна срамота!.. Дајте, видим, позив је!.. — Неје, Душане! снебивао је се Радоје. — Па шта је? питао је журно Душан. — Од Милоја вест! промрмља РаД°је. — Шта јавља? брзо упита Душан. — Болестан је!рече он развучено. — Да, знам, и нама је писао! упаде Душан. — Да неје јако болестан? зачу се глас мајке Душанове, која је изашла за њим и примакла им се, а ни један је неје приметио.

— Па доста опасно! изусти изне нађени Радоје. — Тешко мени јадници! зачу се болан мајчин глас, а сузе јој се ко _ трљаху низ лице. — Та немој, Петријо, воља божја! Против његове воље не можемо ништа! стаде је Радоје тешити. — ТТТта, црни ми гласи, шта рече ? ! Воља божја!. Па он је умро!.. Милоје умро!.. Мој син . Бар да је погинуо, него од болести! говорила је она сада већ без суза, запрепашћена, разрогачених очију, гледајући нетремице у Радоја. — Па немој, Петријо, воља је божја! Ништа не можемо против његове воље! понављао је он. — Вољабожја! изговори онасдубоким уздахом и прихвати се за стуб од вратнице, да не би пала а очи је упрла била у једну једиту тачку на хартији, коју је сада већ држао Душан у својим рукама и читао је у себи. — Шга каже ту? запита она одсечено. — Ништа!.. Вели, да је Милоје... умро од врућице и да због заразе не треба долазити ради сахране! говорио је Душан тужним гласом, али без суза; тек, кад доврши, застаде мало, па се зајеца. — ТТТтд плачеш?.. Божја воља!... Него да се спремамо! зачу се сасвим одважан глас мајчин. — Куда ? запита зачуђено Душан. — Па у Призрен, да га пренесемо амо! И други то раде, а држава допушта и бесплатно превозе! говорила је она. * — Јесте; али врућица је зараза ! говораше Душан. — Не знам и не тиче ме се!... Поред оца хоћу ја да он лежи, да му могу припалити свећу, кад и оцу вашем то чиним. То ће ми олакшати срцу! говорила је она. — Ма не ће нам дати, мати! противио се је он. — Ко сме да не учини ио мојем срцу, кад оно то жели?!.. Та зар он неје дао свог живота за време рата ?!... Зар то неје све једно, као да је и погинуо ? !... Да неје било рата, он би био здрав! А овако је дао свој живот за отаџбину... за Српство!... Ко сме да вређа срце. које је дало Српству осветника! ?... Ја ћу њега донети! Да, донећу га!.. Него, ајде, да се спремамо! говорила је она брзо и испрекидано. — Па добро! рече Душан, уздахнувши дубоко. Сутрадан били су у вагону треће класе. Она је села у ћошету на клупу, а Душан је преко пута од ње... Воз иде споро, али одмиче. Тоје војнички воз... Њој се чини, до се и не миче или, ако промакне које дрво, да