Илустрована ратна кроника

Св. 31.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 255.

ћеш- а ти узми који залогај. Јеети се мора. — Мора се! рече она и не приметивши да је рекла. И даље је ћутала. А у вагону је жагор, шала, песма, смеј, но она их не разумеваше и не чујаше, само по који пут скрши руке у крилу, стегне вилице, подигне рамена, уздигне главу и повије је удесно па јако уздахне. — Докле ће да стоји!? уздахну онана једној станици, где је воз већ толико дуго стајао и изгледало је, као да се више и не мисли кретати. — Ово је претпоследња станица Војводд Путник, сад долази Скопље... сви излазе! завири у купеј један железничар, рече и оде. У купеју се диже права граја, шала, смеј и кикот. — Ко ће ово само све да вуче?! Имам три пакета за другове, па ми тутнуше и ову велику кутијетину за мога командира1 Како ћу? Ајде, Јоцо, да ми помогнеш! говорио је један војник, који је највише певао и највише се шалио. — Добро, помоћи ћу ти. Дај ме _ ни ту кутију!... Охо, ала нешто лепо мириши из ње! говорио је Јоца, узимљући кутију. — Море, ја сам паметнији од тебе. Ја сам ево потрпао све у једну велику врећу, па вучем ли вучем! говори други, који се је са оним надмудривао. — Сине, да се и ми спремимо! рече она. — Спремни смо!.. Него веле, да ћемо морати ноћити у Скопљу! Али видећемо можда и не ћемо! Можда има какав воз одмах! поправљао се је он. Стигоше у Скопље. Сунце је починуло. Небо је ведро. Према Шари, која је увијена у снежан ћилим, дао

се призор божанствен мирне скопљанске вечери са вечерњом румени, која се што се даље одмиче од Шаре, прелива у мешане злаћане и наранчасте одсјаје, који се непримећено губе у небесном модрилу, истканом сурим вечерњим зракама, што их шаље ноћ, која отимаше мах. А скопска страна Буковића, Водно, пада у очи. Као да је сивим велом превучена — стао ју је увијати у свој загрљај сутон јасне скопљанске вечери. Она је изишла на станицу и Душан за њом. На станици је живот. Све ври. Војник, па војник. Измешани су официри, редови с пушком или без ње, подофицири. Мале гомилице се разговарају. Тек понеки је у грађанском оделу, понека и госпођа у шеширу. Она баца погледе у те гомиле, десно, лево, напред, испред станице, свуда око њих. На ономе, што га двојица воде, а он храмље; на оном, што је жут, као восак, и омршавио; на ономе што је згрбљен, блед, мршав, великих очију, осушен, а што се вије под пушком, и на још силним другима. Сви су они нврли, да се попну на воз и да похитају кући, к својима, на — боловање! Други погледају за њима пуни чежње и зависти, што и они не иду са њима, него их само испраћају. А шта се оно види тамо даље у сутонском велу и какви оно гласи отуда долећу?... Ено тамо, мало даље од станице, на самом гробљу и око њега, игра коло, чује се фрулица. Са вило се коло, лелуја, добро се види његово таласање; под ногама веселе момчади^е се земља тресе, а осипљу се веселе подскочице, иза којих се излева жагор и кикот и расплињује у чаробни вечерњи сутон. И ту су ето војници, српски војници! Веселе

се и проводе време, као и увек, у песми, шати, подскочици, а ово им је вече душу за то дало — благо, тихо, кирно, заносно, скопљанско ведро вече!... Аона је ишла уз Душана кроз те утиске збуњена, без речи, само је погледом кроз те гомиле зверала, не ће ли откуда банути пред очи јој он, њен син, Милоје!.. — Нема њега! уздахну она.. Душан то није ни чуо у оном жагору. Поред њих пролажаху у тај мах двојица и разгова Ј- ах У> кад стижу у Призрен. Путују сутра изјутра, говоре, и иду преко Косова. Радују се, што ће видети Косово. — Не замерите ми, молим вас, ја сам непознат овде, а кад иде воз у Призрен ? умеша се он у њихов разговор. — Па не иде воз до Призрена, него мораш возом, који иде преко Урошевца у Митровицу. То је тај, којим ћемо и ми. Сутра изјутра рано, па ћеш онда колима, ако их буде — а нађе се уз комору, — или, ако их не буде, полако пешице, рекоше му. — Дакле вечерас нема? упита он. — Нема. Сутра! рекоше они и продужише даље. Душан застаде, сачека матер, која је била два три корака заостала, док је он с њима разговарао. — Дакле, најо, морамо ноћити! рече он. — Да ноћимо! уздахну она. Ушли су у оближњу кафану, сели у буџак за сто. Нико их није ни запитао, да ли желе што, као и да нису ту, а они су тиме били задовољни. Простор тај био је начичкан светом. Људи су вечерали, пили, галамили, смејали се, па и певали, а до кашља сеје управо проламало на све стране. Осветљење није било Бог зна какво; обично петролеумско осветљење чкиљило је и просипало полутаму по том простору, који је био загушен у диму, да су се с краја на крај тога простора могле једва распознати људске прилике. С времена на време нови су гости улазили, питали за собе и ретко се је ко враћао, мада и је говорено, да нема собе. Сретни су били да нису на улици... Душан је одмах задремао и чврсто заспао, а и она је, ваљда преморена и опијена овим утисцима и жамором, ускоро заспала. Сутрадан рано били су опет у всг зу, који је исто онако, као и онај јуче, милио и на станицама се исто онако одмарао. Сели су друкче, једно уз друго, јер је вагон претрпан. — Ево нас на Косову! рећи ће један, кад је воз ушао у косовску долину, дајући путницима, да и десно и лево напајају своје жудне погледе на пољу, на косама, на удољицама и удаљенијим висовима. Ваљда се због