Илустрована ратна кроника

Св. 33.

ИЛУСТРОВАНАНАТНА КРОНИКА

С гр. 269.

једни на друге. Покушао сам и сам да заспим, али су ме прошли догађаји тако били растројили, да у први мах нисам могао ни ока склопити. Сумњам, да би и Верешчагин и Ла Батај, најчувенији ратни сликари, могли да оживе ову слику ватре, која букће, четнике око ње и свуда унаоколо прса дубоко заспалих четника, која су се надимала и над којима су се светлуцале пушке, бајонети и реденици. А круна ове слике, по моме осећају, била је икона св. Николе, крсног патрона нашег домаћина, чије је кандило домаћин упалио. Зраци слабог кандила, који су се рефлектовали од Свечева заглавља (ореоле од жутог лима) и падали доле на заспале четнике, давали су још више мистериозности овој слици. Док је војвода гласније говорио, наш чика домаћин је само шапутао, да не би пробудио заспале борце. Мало за тим ево и Аксентија, са две млађе жене, једна је девојка, два млада човека и тројг четворо деце од 4 до 8 година. Сви су они унезверено улазили а Аксентије их је куражио: — Та не бојте се ништа, ово су наши војници из Србије. Нарочито су женске плашљиво приступале руци и радознало нас разгледале. Ми око ватре дохватисмо децу да милујемо, али деца дрекнуше у плач не знајући, ко су ти зарутавели, прљави и до зуба наоружани људи, који их мећу на крило. Ми онда из аскерске торбе узмемо шећера па дамо свакоме по неколико парчади а и њихови родитељи су их утишкивали речима: — Та не бој се, мило моје, ово је Косто, наш Косто... Заборавио сам да затражим објашњење те речи: „Косто", али сам запазио, да чим се дете од кога уплаши, а они му само рекну: ,,Та то је Косто", и дете се одмах уозбиљи. После су се деца ослободила и играла су се нашим реденицама и капама готово целе ноћи.

Жене су међу тим већ у велико спремали један незаборавни качамак са кајмаком, а нудиле су, ко је хтео да се поткрепи и сиром и хлебом. Очекујући вечеру многи од наших су пекли кромпире у ватри. За све то време један велики бардак са ракијом кружио је од руке до руке. Војвода и стари су непрестано уз облигатно крштење свечано наздрављали један другоме у славу српског ослобођења и у успех срнског оружја. Сва чељад из куће је у тренутцима ових зцрав.|ца погружено приклањала главе и крстила се. Сећам се, да кад су жене свима нашим друговима, који су спавали, подносиле чашицу са ракијом, да их је било који нису добро очи ни отворили но су искапили па, поново занети сном, падали као проштац кад падне. Страшно је бити изнурен а гладан.... Тако смо ми ту провели целу ноћ, пошто смо око поноћи богато вечерали: сира, хлеба, качамака с кајмаком. У поноћи сам и сам, својевољно отишао да заменем стра жара, за кога рекоше да сав цвокоће од грознице. А како и не би несретник: гладан, изнурен, напољу на сукишици и то још без шињела? Војвода је већ био заспао и мени је ужасно тешко било кад сам морао буди-

ти мртво заспале четнике, да иду на измену страже. Пробирао сам за ову ноћ што издржљивије и одморније — оне, што су се највише грејали. Већина су се мрштили и мрмљали кроза зубе, да су тек људски и заспали, али кад је у питању стража, ту нема дискусије. Натакнем кукуљачу са већ сухе пелерине, сменим до тадашње стражаре а на четвртом месту и сам останем. У дворишту сад тек видех, ма да ноћу, да је ово једна добра сељачка кућа, јер ти ту беше вазда неких појата, кошева, кошара. Час сам клечао, час седео, а час стојао на исгочној страни наше куће поред једног коша, који ме је добро заклањао и од кише и од ветра а на једној мекој гомили од тучене конопље Обилазио сам с времена на време и остале стражаре, пошто сам их предходно звиждањем нашег знака обавештавао да сам из чете. Били смо добро на опрезу, али ништа нисмо запазили ни чули, што би нас могло узбунити за: ,,На ноге!" Кад је било два сата по поноћи мање четврт, ја одем унутра пробудим Котарчића, и рекнем да ћу и ја мало да прилегнем а њему остављам да води рачуна о стражи и смени све до изјутра. Са врата му покажем правац места, где су страже па се одмах замотам у пелерину и капуљачу