Илустрована ратна кроника

Св. 42.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 341.

поведе и нас. Тако нас Срби стигоше и заробише код Кочана! — Где је Славко, што знаш о њему? — ТЗаво да зна гдеје, зар о њему водим рачуна! — Познајеш ли ти нас? Ми смо лане били уЗлетову, паонда у пиргу? — А сећам Ви идосте у манастир, прођосте поред наше воденице. Сећатели се, мој отац вам је хватао рибе у реци! — Познајеш ли нашег попТзорђа из вашег села? — Како да га не знам, род смо, он ми је од чичо дете! — А кога има још из Злетова? Сви четници погледаше у једног омаленог човека, који је седео у јед^ ном углу. Он пође к нама, а многи почеше полугласно казивати: „Тај је убио српског официра уз водеНице." Он се усправи церекајући се некако сатански. Како ти је име? — Кузман Димитријевић, одгово ри. И док је он изговорио своје име, окрену се један комита из гомиле и рече: Тај је, госаодине, убио једиог српског официра и то из једме воде нице код Злехиова. — Је ли истина ово, Кузмане? — А што да убијем официра? одговори церекајући се непрестано. Нисам никог убио! — А што сте запалили грпску општинску куђу у селу, штавамјеона сметала! — Ја је нисам запалио. — А ко је онда? — Не знам! — Знате ли да је све село изгорело? — Кад смо ми били тамо, изгорели су само дућани код општинске куће, иначе остависмо све читаво. — А шта ћеш ти у комитама. — Био сам у Бугарској, па ме силом отераше. — ГГа зар и ти комита, упитам једнога, познатог средовечног човека од својих четрдесет година Како ти беше име? — Ананије Николић! — А одакле беше? — Ја сам пољак у Бунешу и Трипотонцу. И мене силом поведоше Бугари. Ја нисам крив. Србија нас је ослободила — њени смо. Видим једнога у шајкачи. Позовем га. — Одакле си ти, момче? — Ја сам од Трнавац. Име ми је Стојан. -— А презиме? — Немамо презиме. — А како те зову? — Мене ме зову Стојан Трајков. — Шта ћеш са овим људима овамо?

— Ја си беше у Рушчук на печалбу, па ме силом натераше да се бијем. Ма несам крив. Мене ми је добро у Србију. Он је тако говорио, а његова капа, српска шајкача, говорила је сасвим друкчије. — Има ли који из Куманова? — Ја.. Ама и мене потераше силом, одговори један који је имао жуту блузу са качкетом на глави. — Које из Орида? — Ја! одговори један младић у војничкој близу са еполетема,на којима су изведена почасна слова бугарског комитета. Он рече да има још неких из Орида, Прилепа, Велеса, Битоља и сви имају спремне одговоре да су били на печалби, па су их Бугари силом покупили и регрут овали у чете. Али њихова дивљина и Подмукла притворност сведоче да су то чланови оних дивљих хорда, које су на срнуле на нашу територију и циљу пљачке, мучких препада, убистава и зверских крволоштава. Међу овим комитама неманиједнога из Бугарске, сви су са наше територије, и због шога држим да се опи не могу иодврКи заштити мејјународних обвеза, које важи и за заробљенике Њих треба предати војном суду, који Не им судити по одредбама које важе за бунтовнике. — Гледајте, господине, да ме испратите дома, да си гледамо куће и деца, зашто несмо скривили! рече Ђорђе Начовић. У том их стражар позва да се спреме и они одоше у своја одељења, да један другоме причају своја велика јунаштва и доживљаје. ЕЗ Е2

ЈЕДНО 0ПЕЈ10 НА ЦАРЕВОМ ВРХУ (Пиемо од пријатеља и еарадника „Штампе".) Царев Врх, 20. јуна. Драги Свешо\ Данашњи дан, 20. јуна, јесте један од оних врло ретких лепих дана на Царевом Врху. Досађује само ош тра и хладна струја, која се овд> стално осећа. Наш пук, после успеШне и крваве борбе при заузећу Ретких Букава, јуче и данас је у резерви. Међутим, борба с Царевога Врха ка Рујну непрестано траје. Са свих страна грувају топови, а с непријатељске стране долећу шрапнели и гранате, но с врло мало успеха. Одозго од положаја води једна стазица, која се мало ниже рази* лази у два правца: један превија-* лишгу, други — гробу. Неколикосвежих хумки већ су поређане једна крај друге, а новоископани гробови хладно очекују нове жртве.. С времена на време, одозго с највише греде Царевога Врха, појави се по који рањеник: рамље, или носи руку увезану белом марамом — иде стазицом и скреће превијалишту.. Мало-мало, па се појаве и носила; носе их по четири болничара, једни носе теже рањенике, други мртве... Први скрећу превијалишту, други гробљу.. * Пред само подне појавише сејош једн*а носила.. Полако и пажљиво корачају болничари... Сви смо упрли поглед у њих: Боже, којој ли ће страни?., Немо емо очекивали, да