Илустрована ратна кроника

Стр. 342. ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Св. 42.

крај нас мину, али^ бни скренуше лево — гробовима.. — Господине попо, молим вас да дођете... Има један да се сахрани, рече болничар пуковском свештенику. — Је л' га прегледао лекар? — Јесте; и г. доктор је овде.. Свештеник приђе отвореном гробу, крај кога беху носила, а око којих се сакупили војници и,са саучешћем водеразговор о погинуломе: — Их, кукавац сињи! — Јадна мајка његова: да зна!.. — Шта је: стари војник, или регрут? — Регрут, артилерац. — Ретрут ?! Их, болан, тек што дође, па погибе!.. — Судбина, брате!.. — А одакле је ? — Из Селевца. — Из Селевца?! Па то је мој се љак!.. Како се зове, по Богу ? — Војислав ЖиваиовиЛ. — Војислав!... Ух, куку његовој кући!.. А знате ли: да му је т^ и брат?... Јуче сам га видео... — А ко му је брат?... — Чедомир... Ено га у 18. пуку.. Сад је у рову: у борби је; ето, одмах ту, преко ове греде.. — Онда би га требало известити... Грехота би било, да не видипоследњи пут свога брата... — Па да га известимо, ако се како може .. — Може, може, рече лекар; отиди, поднаредниче, горе командиру чете и извести га, али брату погинулога не казуј; зашто га зовемо... Брат му збиља беше у борби. Одоше по њега. С опелом причекаше. Не потраја ни четврт часа, а о дозго се појавише два војника... — Оно ће бити он! рече један. И, доиста: то су били Чедомир онај поднаредник, који га је звао.. — Чедомире, поче свештеник, звали смо те.., Буди храбар, као што ти је и брат био храбар... Ти си војник и знаш, шта значи: погинути за своју отаџбину.. Звали смо те..., јер.. твој је брат погинуо, јуначки погинуо..., па треба, кад си већ ту, да присуствујеш његовој сахрани... Чедомир стао. Чује, али још не разуме. Изгледа к'о збуњен. До мало час у рову: слушао фијукање пушчање зрна; гледао распрскавање шрапнела и гранате, сваки час очекујући, да и њега које зрно закачи, обори, уништи.. Из рова га извели, а не рекоше му зашто?.. Сад му овде нешто говоре, али он каоданечује: још није дошао к себи, још му ]е у глави и пред очима борба, а уши пуне паклене пуцњаве »модернога" оружја... У лицу блед, изнурен, каљав...

Одело у нереду, а дугмета са шињела поотпала; фишеклије му још отворене, — једна празна;у руци му пушка — пуна: треба после да се врати... Чека га — отаџбина... Свештеник отвори књигу. Војници скинуше шајкаче. Махинално је скиде и Чедомир... Поглед већ бацио на но сила и — јава поче да се јавља... Тихо, монотоно, дрхтавим гласом поче свештеник опело... Толико сам пута слушао ове заупокојене, погребне песме, али ми нигда до сад не беху тако тужне, мистеријозне... Ветар се игра с дугом свештениковом косом, лепрша му одежду, а присутни војници, с часа на час баце крст на себе. Чедомирово се мрачно чело још већма развуче... Усне му дрхташе, а из очију грунуше сузе, котрљајући се низ упале образе и падоше на прашњаве каљаве рукаве, којима је пошао да их утре. Свршено је. Крај гроба стоје но сила, чекајући: да се скромни јунак спусти у раку. Поред њих клечи Чедомир, бацио се на мртвога брата и тихо јеца. — Војиславе, шта то би?Штаће рећи нана, а шта твоја Драга?.. Војислзве, јеси ли ти то? Зар да се овде нађемо?. Неколико отреситих војника дижу га и теше. Одводе га од гроба... * И последња груда земље већ је бачена и покоила жртву, а горе, стазицом — пуг наших ровова лагано одмиче један војник. Рукавом леве руке брише очи; десном руком намешта пушку о рамену и одлази, губи се — да освети ков свога брата .. МИЛ. Ј1. К □ □

ОТАЦ ДЕЦИ СПЕВАО ВЕЛИМИР ПЕЈОВИЋ, каплар IV. чете резерв. инжињер. батаљ. Здраво да сте' децо моја драга, Здраво да сте моји мали тићи, Соколови поносни Српчићи. Ради чијег спокојства и мира, Ја одлети као у сватове. С душманином крвним да се бијем. Да л' се децо можете сетити, Кад вас баба изљуби по реду, И са браћом у Бој свети пође. Ви остасте сирочићи моји, Ви остасте с мамом плакајући, Ја с дружином одо певајући. Десети је месец на помолу, Како с Турцим у рат загазисмо, И све ратне тешкоће сносисмо. Све за срећу само децо вашу, Да би мирно на својим огњиштим, У слободи проводили дане. Зулумћаре нашег милог рода, Из Европе ми смо истерали, А и браћи ланце отковали. Под којим су петстотина љета. Проводили дане и године И чекали на браћу рођену. А Бог вишњи, слава му и хвала, Даде војсци крила и окриља, Те је храбро свуда победила: Децо моја кад се од вас раста, У Бугару поштово сам брата. Али сам се љуто преварио Јер Бугарин татарског је соја, Који не зна шта је пријатељство, Пријатељство браће и рођака, Који не зна шта је понос људски Част и слава јуначког имена, Словенскога храброга племена. Сад нам тражи да му Охрид дамо, Битољ, Велес а и Марков Прилеп, Па и Скопље престоницу стару, Престоницу Силнога Душана, Још би хтео ненасита хала И обалу леву од Вардара,