Илустрована ратна кроника

Св. 42.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 343.

И кључеве од Новог Пазара Незахвалном Бугару небрато И кад би му Шар планину дали, И то би му мало, децо, било Јер нам дрске он поруке шал>е: Ако њему одма не би дали Што он жели и што захтијева Србије ће пола нам узети. Да ће узет Врању и Лесковац, Пирот и Ниш са земљом сравнити, А Књажевац ватром попалити. То се нама, ђецо, не свиђаше Јер вароши које вам поброја, То смо ђецо на сабљу узели И у руци с пушком брзометком, Па ко жели с њима господарит На мачу их треба да добије! Небраћи смо поручили тако Па ако се јуначки осећа Нек јуначку проба срећу своју. Тога ради децо моја драга, Нисам дошо у походе вама, Да вас видим и да вас загрлим Ко створења мени најмилија. Небрат нас је мучки напануо, Изненада кад с' нико не нада У по ноћи кад све живо спава. И ако смо мучки нападнути, Ипак смо га јуначки одбили И смртну му рану нанијели, Да се неће никада сјетити Да се бије са јуначком војском, Ка у краља што је вашег ђецо. Децо моја, моји мили тићи Будите ми здрави и весели Поздравите вашу добру нану Коју с вама ја остави саму. Слушајте је и поштујте свагда, Као добра и честита деца. Чедо моја будите ми чили Као што сте и раније били, И радите на спрам ваше снаге. Па ће Господ да вам среће даде. Поздравља вас отац са бојишта Ђецо моја не бојте се ништа, Саломисмо проклетога врага. Бугарима нигде нема трага. На Авали српска пева вила, Србија је у рату добила. Црногорци у српском табору Ратни дописник великога енглеског листа, лондонског „ОаПу Те^&гзрћ 1 '- а, забележио је, какву су муку имали србијански официри с црногорским орловима због тога, што Црногорцма није иишао у главу модерни војнички запт. Енглески новинар између осталога прича, шта је говорио један рањен Црногорацу београдској болници -- Оно, знаш, Србијанци се добро бију, умиру мушки! А како и не би, та они су исто такови Срби, као и ми! Али, знате, код њих зато има много такових ствари, које нису за нас. Кад смо чули, да су Бугари навалили на Србе, у часу се искупи 12.000 наших јунака и одоше Срби-

јанцима у помоћ. Ми дођосмо да се бијемо, али какве ствари су ту српски официри тражили од нас!Туму салухирај, ту стој „мирно", стани у фронт, Хоћаху нас научити швапском реду . .. Приђе официр на пр. мени и мом другу, постави нас и вели: „Ти буди први", а мени: „Ти буди други". Ја му вељу: „Чуј, брате Србине, никада ти ја нисам био, нити хоћу да будем други! Ни ђед миникадне беше други. Ја сам доша' амо да се бијем, а не за то, да ме ту посрамите." Кад Србијанци видеше, да међу Црногорцима нико не ће да буде „други," престадошетражити од нас такове ствари. За тим дође официр и даде нам донеги риже, кртоле и меса „Ево вам," говорио је официр, „ово нека један од вас скува за све." Но помислите! Црногорац да кува? Рекосмо официру: „Ми дођосмо да се бијемо, а не да кувамо Никоме ми не ћемо кувати. Кување, то је за женетине. Кувај ти сам, ако хоћеш — ми не ћемо." И после тога дадоше нам србијанске куваре. У ПОРУШЕНОЈ ВОЈВИЦИ — Једно село, које је сраска аришљерија морала сравнити са земљом. — Над појничким рушевима. — Самоубиство команданта војничке одбране. [Писмо београдској „Нолитици".] В ој н и ца, 24. јула. Бескрајна валовита равница, искићена шумарцима и ниским хумовима, пружа се на све стране, докле око допире А по тим хумовима и наоколо шумарака, који из далека изгледају као црне пеге, злате се непрегледна житна поља. Видински о круг је житница Бугарске. Кулска, видинска, старопатичка и александровска поља бацају златну бербу. Али ове године хамбари по богатим, ретко расутим селима, зјапе празни. Ратне реквизиције извукле су из њих и последње зрно, много пре но што су наше трупе продрле у ове крајеве, а овогодишња жетва труне по њивама још на струку Народ верује, да су ратне године и оне, што одма иза њих долазе, увек изобилно плодне, јер земља, натопљена људском крвљу, пет пута више рађа. Ја не знам, колико је то тачно. Али видим досад невиђена тучна поља и видим како наш војник, са пушком о рамену, који гине за стопу своје њиве, уздишући гледа у зрна, што се роне, и у жита, која су непогоде и тешко класје оборили на земљу. Друмом, који прав као стрела води у Видин, појаве се с часа на час

групе жена и деце. То су наше сељанке из тимочког и крајинског округа похитале, да за време примирја обиђу мужеве под Видином. Мало после појаве се ордонанси, који журе из Куле у логоре, што се, скривени у зеленило и шумарке, готово и не опажају, док се до њих не допре. Па онда наилазе гомиле сељака и жена, мештана из Беле Раде, из Грка, из Татарџика, из Псеедраца и из свих оних околних села, која су за неколико дана, негде само за неколико часова, била опустела па се сада опет пуне и оживљују. Сељаци скидају капе и клањају се, а жене слободно и радознало загледају у нас, па онда и једни и други продужују пут у Кулу, да чују, шта има ново и да од наших официра и војника измоле који весник (новине). Јер ови јадни људи више од цва месеца немају појма о ономе, штасе у Бугарској и са Бугарском догађа. Бацио сам, случајно, новине у које је било завијено стакло сакиселом водом баш у тренутку, када је једна од тих група пролазила крај наших кола Један од сељака хитро се сагао, зграбио новине и одмах почео да их развија. — Зар ти знаш да читаш? питао сам га зауставивши кола. — Па . разумећу.. одговорио ми је он као стидљиво. — Читао сам и јуче. Дао ми је један наредник. Онда сам ија, прежаливши што ћу оставити без новости наше на предстражама, повадио све листове, које сам имао у џеповима, и дао му их. „Сељак ми се топло захвалио и обећао, да ће један дати своме попу, други кмету а остале својим суседима. Пењемо се лагано уз један благ, скоро неприметан брежуљак. Потпуковник Ђока Ђорђеви#, начелник штаба Тимочке Војске, један од врло спремних наших официра и један од најљубазнијих наших ратника, које сам на своме путу срео, хтео је и овом приликом, водећи ме на наше крајње предстраже под Видином, указати своју љубазност. И док ми он топло и са пуно радости за велика дела, која су свршена, прича о тешкој борби Караула-Кошучи Врх, која је спасла Зајечар и Црну Реку, дотле су се наша кола већ испела на врх малога брешчића. Коњи полазе у кабу, ја у том тренутку дижем главу, али се одмах тржем: На двеста корака пред нама, у сред зеленила и непожњевених њива, зјапи црно, огромно згариште То је срушено село Војница. Сравнила га је са земљом наша артиљерија. Кола се низ брежуљак котрљају све брже. Ево нас на педесет корак^, ево нас пред првим кућама уништенога села.