Илустрована ратна кроника

Стр. 348.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 43.

Турска деца поздрављају српску војску која је од Бугара отела Штип

народима на свету, патња, беда и страх. Тек по прелазу реке, кад су предњи делови XII. пука почели да се пењу на први басамак више села Трипотанци, непријатељска артиље рија рафалом је поздравила нападне колоне. Под страшном рртиљеријском ватром, која је за тим обасипала све колоне, застоја нигде није било; хи тало се да се што пре нодвуче под непријатељски положај, поседнут пешадијом, под оне три главе. До пре два часа мирна злетовска околина претворила се у пакао. Ваз духом су фијукале муње и изгледало је као да се небо провалило. Слика Страшног Суда би ла је верно пресгав љена на Рајчанском Риду. Ужас се отварао на све стране. Бугари нису ни мало штедели своју артиљеријску муницију, јер не само да су гађали поједине јединице, водове и десетине, које су претрчавале тучени простор, већ и поједине војнике. Први басамак преко кога су се спуштали врстачно био је тучен тако страшном ватром, шрапнелом а нарочито гранатама, да је тај басамак за крагко време био формално изоран гранатама. Па чак ни један војник ни тренутка није застао. Поред свег ужаса слика је била дивна. Изгледало је по ономе како поједини водови и чете у најбољем реду претрчавају и губе се у мртав угао, — по ономе што их та смртоносна ватра не ремети, не растројава, већ у најбољем реду као да на егзициришту раде — изгледало је да се врши маневар на Рајчанском Риду. Али нас је груба стварност уверавала да се води огорчен рат, страшнији и крвавији него икада што је био. Свежи лешеви већ су покривали камењар, лешеви са патњом на лицу, отвореним устима, с грчевито стиснутим пушкама, умрљани крвљу, знојем и прашином. Умиру незнани јунаци без бола, без јаука, о чијим личним делима историја неће да зна. Код рањеника нема јаука, нема уздаха. Кошуљица од гранате му однела руку и колено, он се грчи, шкрипи зубима и ћути. Другом зрно преби ло обе ноге, долазе носиоци рањеника да га носе на превијалиште. Он им показује рањеника коме крв цурк из груди и вели: „Њему је теже, њега прво ' I ^ нос те! Догађају се епизоде сличне оним ратним епизодама из Наполеонових ратова и из доба Фридриха Великог, оне енизоде у чију смо истинитост по мало сумњали. Човека подузимају неки пријатни озећаји, јер види да пролазе велике историјске слике, да се догађају ве лики догађаји. Нигде негативног при-

мера, свуда јунаштва, свуда се осећа и види само дужност према Огаџбини, која се чита и на лицима мртвих и рањених. Осећај дужности је јачи од страха, од умора, од глади, од смрти, —- од свега. И зато иду лако рањени напред непревијени, докле им црвена, свежа крв боји поцепане и каљаве рукаве. Официри се не крећу тамо где им је место, позади својих јединица, већ напред у стрељачком строју или предњим. Капетан Н. обамро је од умора, изнурен је до крајности; али је он ипак наслоњен на руку свога ордонан са у стрељачком строју своје чете, блед, гологлав, са раздрљеним грудима и непрестаним узвиком „напред, напред јунаци!" Та слика као да електрише његове војнике који се са невероватном брзином пужају уз стрми камени нагиб претпоследњег басамка. Гледајући све ово и највећи песимиста почео би да се крави, да се узбуђује, да га обузима ретки занос. Наша артиљерија, пласирана код села Бучиште и Неокази, отвара смртоносну ватру на непријатељске батерије, које моментално прекидају ватру, да је после у брзим рафалима опет отворе. Ништа није било неопажено од непријатеља, сваки наш покрет био је виђен и тучен. Вис код села Бунеш, куда је нападао XIX. пук, формално је горео од силне артиљеријске вагре. Но при свем том XIX. пук је напредовао. Предњи делови већ улазе у зону пешадијске ватре. Зрна долећу, Вој ници се махинално погурују и у скоковима прилазе све ближе и ближе. И с наше стране ватра се отвара, само је још доста слаба јер је даљина 1300 м. Пењање се продужује и даље са малим скоковима, пошто услед стрмог нагиба последњег басамка и над-

вишавања глава, које је непријатељска пешадија посела, непријатељска ватра, иакоје била даљна, ипак је била тачна. Хладнокрвност не напушта никако чак ни регруте који су увршћени у борбене редове између старих. Охрабрени примером десно и лево од себе и најузбуђенији постаје равнодушан према посмртној песми непријатељских зрна. Нишани хладнокрвно, као на стрелишту, цени одстојање, поправља гајку, мења сгав за гађање. Више њих гађају стојећи, јер из става клечећег не виде непријатеља, а они су добро упамтили „теорију": кад се из става лежећег не види мета, клекне се или устане, јер прво треба видети мету па тек онда смањити своју сопствену мету. Ка рањеницима и мртвим друговима не окреће се нико, сем нооилаца рањеника којима је дужност да се о њима брину. Сваки зна своју дужност и сваки је врши. Пољске батаљонске и пуковске резерве постепено су све ближе и ближе предњим деловима. Митраљези ношени на рукама односе се напред у стрељачки строј и кроз кратко време чује се њихова сува писка. Пушчана ватра са обе стране постаје све јача и јача, помешана са грмљавином топова. Вече се полако спушта, сунчани зраци већ бацају последње зраке на Рајчански Рид. Вечерњи ветар расхлађује, освежава заморене и изнурене војнике. Слабији предњи делови непријатељски, који су били посели предње окомке положаја ради тучења појединих мртвих углова и јаруга, повлаче се на главну линију одбране. Наши их гоне са узвиком „ура" брзом паљбом, Мрак се спушта; месечине нема. Први борбени редови XII. пука су на