Илустрована ратна кроника

Стр. 386.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 48.

врата као да очекује нешто, док два „чирачета" (шегрта) хитро и вешто услужују муштерије. КОД БУГАРСКИХ КОМИТА Једна посета у Доњем Граду у Београду крајем јуна. Пре три дана, у друштву г. Андре Стефановића, професора Универзитета, био сам у београдском граду где смо разгледали заплењене бугарске топове. Они су исти као и наши са том разликом што је на њима утиснут бугарски државни грб и почетно слово краља Фердинанда. Том приликом сазнадосмо да су у граду и бугарске комите. Како сам имао прилике да се ранијих година упознам са многим н>иховим четницима, и како су неки људи пре извесног времена* побегли са наше територије на бугарску, ја сам се заинтересовао да их видим у нади да ћу можда кога познати. И ми смо, захваљујући љубазности г. команданта града, имали прилике да видимо све комите, педесет шест на броју. Они су пуштени у одређени крај града, где се свакодневно изводе на ваздух, јер су иначе у градским просторијама под надзором. Сви су четници млађи људи, од 25 до 35 година. На себи имају разна одела. Неки имају домаће чакшире, а турске војничке блузе, или бугарске жућкасте панталоне са црним блузама. На глави носе шапке и качкете, само је један имао српску плаву шајкачу. Неки су имали „еполетушке" са писменима М. О. Р. О. што би означавало Маћедонско-Одринска Револуционарна Организација. Двојица или тројица су имали бугарске војаичке шињеле. Свима су лица тамна и гарава, многи су неошишани, брадати, из очију им вири лукавство и подмуклост. Њихово држање и физиономија одаје људе сурове и дивље природе. Посматрајући их тако неколико тренутака, спазим једнога

Славље у Београду. у народном оделу, какво се носи на Овчем пољу. — Одакле си ти момче? питам га. —- Ја сам од село Трођерци! — Па ти си из Србије, то је код Светог Николе! — Од Србија сам, господине! — А како си дошао овде? — Потераше ме српски официри у комору Кад сам био са комором, наиђе бугарска војска, која ме одведе у њихов логор. После дођоше Срби и мене ухватише па ме доведоше овде. Ја нисам крив! — А има ли који из Злетова? — Има их мнозина! — Нека дође ко је из Злетова! Пред нас изађоше два млада човека у народном оделу, са качкетама на глави! — Еако ти је име? — "Борђе Начовић, рече један, а ово је мој брат, име му је Коце. Из Злетова је пребегло још пре неколико месеца више њих који су отишли на позив њиховог земљака војвода Славка Абасова. Биће свакако да су ови Злетовци из Славхове чете, која је покушала упад на нашу територију 12. јуна, када је и сам Славко платио главом, — Зар и ти Ђорђе у комитама шта ти је било рђаво у Србији?

Пролаз српске јуначке пешадије — Бога ми, госоодине, све ми је било добро. Хвала Србији те је по други пут ослободила Злетово. Један пут нас ослободи од Турске, а други пут од Бугара! Ја сам био поред реке у башти, када наиђе бугарска војска. А после, кад поче да бежи, поведе и нас. Тако нас Срби стигоше и заробише код Кочана! — Где је војвода Славко, што знаш о њему? — Ђаво да зна где је, заро њему водим рачуна! — Познајеш ли ти нас? Ми смо лане били у Злетову, па онда у Пиргу! — Сећам се. Ви идосте из манастир, прођосте порец наше воденице. Сећате ли се, мој отац вам је хватао рибе у реци! — Познајеш ли нашег поп Ђорђа из вашег села? — Како да га не знам, род смо, он ми је од чичо дете! — А кога има још из Злетоза? Сви четници погледаше у једног омаленог, гаравог човека, који је седео у једном углу, Он пође к намз, а многи почеше полугласно казивати: „Тај је убио српског официра из воде нице". Он се исправи церекајући се некако сатански. — Како ти је име? — Кузман Димитријевић, одговори. И док је он изговорио своје име, окрену се један коми-